Državni zvaničnici su početkom ove godine proslavljali istorijski trenutak: prosečna neto zarada u Srbiji u decembru 2025. godine iznosila je 124.089 dinara — po prvi put u istoriji, više od hiljadu evra. Na papiru, to zvuči dobro. U stvarnom životu, porodice sa dvoje dece i dalje sede za kuhinjskim stolom i broje šta može, a šta ne može da stane u mesec.
Problem nije u tome što je cifra lažna. Problem je u tome šta ona zapravo znači.
Prosek koji polovina ljudi ne dostiže
Svaki put kada se objavi prosečna plata, statistika prećutkuje jednu ključnu stvar. Medijalna neto zarada za decembar 2025. iznosila je 90.819 dinara — što znači da je polovina zaposlenih u Srbiji primila zaradu do tog iznosa, a druga polovina više. Prosek od 124.000 dinara guraju gore IT sektor, naftna industrija i vazdušni saobraćaj, koji nemaju mnogo veze sa životom prosečnog zaposlenog roditelja.
Prosečna neto plata u Beogradu iznosi 156.214 dinara, u Novom Sadu 146.249, u Nišu 119.716, a u Kragujevcu 115.648 dinara. Ko živi van prestonice, zna da je i ta razlika od presudnog značaja — jer troškovi neretko idu ruku pod ruku sa visinom plata.
Šta znači „pristojan život“?
Pre nego što krenemo u računicu, vredi precizirati šta uopšte znači živeti normalno. Ne govorimo o preživljavanju — o kuglici sladoleda jednom mesečno i prazniku bez poklona. Ne govorimo ni o luksuzu. Govorimo o porodici koja iznajmljuje ili otplaćuje stan koji ima dovoljno soba, jede raznovrsno, deci plaća po jednu vannastavnu aktivnost, jednom godišnje ode na more, pošalje decu na rekreativnu nastavu, ne brine ako se pokvari frižider i na kraju meseca ne broji svaku paru.
Stavka po stavka
Stan. Porodica sa dvoje dece realno treba trosoban ili bar prostraniji dvosoban stan. Cene dvosobnih stanova u Beogradu kreću se od 400 do 550 evra, a trosobni u pojedinim delovima grada mogu se naći i za 350 evra u Zemun polju, ali i za 850 evra na Južnom bulevaru. Realno, za skromno ali dostojno porodično stanovanje u Beogradu, bez centra i bez prestiža, treba računati na 500 do 650 evra mesečno — između 60.000 i 78.000 dinara. U Novom Sadu nešto manje, u manjim gradovima znatno manje, ali i plate su tamo niže.
Hrana. Potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu prema RZS iznosi oko 120.000 dinara mesečno. Prosečni mesečni računi za struju, vodu, grejanje i internet iznose od 15.000 do 25.000 dinara. Iskustvo porodica koje su detaljno vodile evidenciju pokazuje nešto realnije brojke: za stan od 65 kvadrata, komunalije — struja, grejanje, voda, odvoz smeća, održavanje zgrade, internet i kablovska — iznose oko 20.000 dinara mesečno. Za hranu četvoročlana porodica koja jede normalno — ne na akcijama i ne hleb i pavlaka sa salamom svaki dan — realno troši između 60.000 i 80.000 dinara.
Deca. Osnovna škola je besplatna, udžbenici za određene kategorije i u nekim gradovima za sve, ali to nije kraj priče. Sa početkom školske godine intenzivira se i pritisak vannastavnih aktivnosti. Za dvoje dece, čak i uz skromnije aktivnosti — jedan sport, eventualno strani jezik — realno treba računati na 15.000 do 25.000 dinara mesečno. Tu su još užine, ekskurzije, roditeljski sastanci sa uplatnicom, oprema za fizičko, za veliki broj dece i privatni časovi i razni drugi sitni „obavezni“ troškovi koji se skupljaju tokom godine. Sve to košta najmanje još 5.000 do 8.000 dinara po detetu. Mesečno. Ukupno, dakle, 20.000 do 33.000 dinara.
Prevoz. Porodica sa kolima troši na gorivo između 10.000 i 15.000 dinara, plus registracija koja košta oko 3.000 dinara mesečno i održavanje (ako je samo redovno), najmanje 2.000 mesečno.
Mobilni telefoni, internet, pretplate. Četiri mobilna broja u porodici, striming servis, eventualno kablovska — teško ispod 8.000 do 10.000 dinara.
Odeća i obuća. Deca rastu, cipele traju tri meseca, sezone se menjaju. Mesečni prosek za četiri osobe, bez ikakvog razmetanja, realno je bar 15.000 dinara.
Zdravlje. Javno zdravstvo postoji, ali lista čekanja u državnim ambulantama i bolnicama dugo se nije skratila. Jedan poseta privatnom lekaru, jedan zub, jedan parče stakla u oku deteta — i mesec je već drugi. Realno treba planirati bar 5.000 do 10.000 dinara za zdravstvene troškove.
Odmor, kultura, mali životni užici. Jedan odlazak na more godišnje — skromno, Crna Gora, pet dana — za četvoro iznosi bar 2.000 evra sa smeštajem, prevozom i troškovima. Razloženo na mesec, to je još oko 20.000 dinara koje treba odvajati. Dodajmo na to i barem jedan odlazak u bioskop ili pozorište, što je oko 5.000 za porodicu.
Kafić, restoran, pokloni za rođendane. Jedan odlazak na kolače ili ručak mesečno spada u samo dostojanstven, pristojan život, nikako u luksuz. Za to treba izdvojiti od najmanje 5.000 do 10.000 mesečno. Takođe, deca se druže, odlaze na rođendane, a tu su i rođendani naših prijatelja i rodbine. Teško je to izgurati bez najmanje 2.000, a realnije 4.000 dinara mesečno.
Konačna računica
Ako se sve sabere i zaokruži, pristojan — ne luksuzni, ne asketski — život jedne gradske porodice sa dvoje dece izgleda ovako:
| Stavka | Mesečno (din) |
|---|---|
| Stanarina / rata kredita | 60.000–78.000 |
| Hrana | 60.000–80.000 |
| Komunalije | 18.000–25.000 |
| Deca (aktivnosti, užine, škola) | 20.000–32.000 |
| Prevoz i trošak automobila | 15.000–20.000 |
| Odeća i obuća | 10.000–15.000 |
| Mobilni, internet, pretplate | 8.000–10.000 |
| Zdravlje | 5.000–10.000 |
| Kafić, restoran | 5.000–10.000 |
| Pokloni za rođendane | 2.000–4.000 |
| Odmor, kultura | 25.000–30.000 |
| Ukupno | 228.000–304.000 |
Dakle, porodica sa dvoje dece u srpskom gradu treba između 228.000 i 304.000 dinara neto mesečno da bi živela normalno — bez odricanja, ali i bez ikakvih posebnih privilegija. Kao što vidite, u ovoj računici nema čestih odlazaka u kafiće i restorane, nema skijanja i zimovanja, nema troškova proslave dečjih rođendana.
Jaz koji se ne dâ ignorisati
Prosečna neto zarada za decembar 2025. iznosila je 124.089 dinara. Dve prosečne plate u porodici daju oko 248.000 dinara — što je veoma blizu donje granica te računice, i to samo ako oba partnera zarađuju tačno prosek, što je, kao što smo videli, mnogo ređe nego što zvuči.
Svi egzaktni podaci vezani za nivo životnog standarda ukazuju da je prosečna plata u Srbiji nedovoljna za pristojan život — a kamoli medijalna ili minimalna. Ko zarađuje ispod medijalnih 90.000 dinara, a takvih je polovina zaposlenih, ni dve plate zajedno ne dosežu tu granicu. Ko živi sam ili je samohrani roditelj, priča je gotovo mučna.
Ono što statistika ne kaže glasno, ali što svaka porodica oseća na kraju meseca, jeste da cifra od hiljadu evra prosečne plate teško može da pokrije životne troškove jedne obične, skromne porodice. Proslava hiljadu evra ima smisla kao statistički napredak. Kao lična finansijska stvarnost — za većinu porodica — još uvek ne.