Иако школска година још увек траје и нико не зна када и како ће се завршити, из Министарства просвете најављују увођење новог предмета за будуће прваке – Дигитални свет.
Назив предмета, признајем, звучи модерно и бајковито, али зар свима нама није доста “бајки за успављивање“, модернизације и дигитализације?
Мислим да је увођење овог предмета сасвим бесмислено јер је деци још у предшколском узрасту доступан и добро познат дигитални свет. С друге стране, велики је број деце која не знају да вежу пертле, нити умеју правилно да држе оловку док цртају, али прстићи им просто играју на телефону или компјутеру.
Ако је ресорном Министарству толико стало да уведе нови наставни предмет, зар не би било паметније увођење предмета који би у себи имао елементе бонтона, етике и естетике (оно што се некада звало – домаћинство)?
Нисам заговорник увођења нових предмета. Напротив, мислим да их има превише. Али коме је уопште стало до мишљења једног обичног просветног радника?!
Нажалост, јавна расправа не постоји, просветни радници лишени су могућности да изнесу своје аргументе за и против било каквих новина које су наметнуте од стране Министарства. Навикнути на такву ситуацију и третман ћутимо и радимо онако како нам се каже. Обуке за нови предмет већ су у најави, што подразумева и похађање разних семинара који служе за сакупљање бодова са једне, и “сакупљања“ дневница са друге стране.
Чини се да у историји просветитељства у Србији никада није било оволико реформи у последњих двадесет година. Многе су се показале као штетне и погрешне. Више пута смо ударали главом о различите зидове. Нови зид је испред нас, и попут оних старих, сачињен је од “цигли“ страха од губитка посла или недостатка енергије и воље да нешто предузмемо.
И на крају, не могу а да се не сетим чувене песме Pink Floyd-a “Још једна цигла у зиду“ (Another brick in the wall) у чијем je рефрену контроверзни стих – “Образовање нам није потребно“. Ако нас третирају као цигле у зиду, а ми пристајемо на такав третман онда образовно-васпитни процес заиста губи смисао и сврху свог постојања.
Марина Раичевић