Kad dođe vreme za prvo odvajanje od mame i tate i odlazak u kolektiv, adaptacija je potrebna celoj porodici. Bilo da u vrtić polazi sa godinu dana ili sa četiri godine, kompletna rutina koju je do tada imalo maltene čitav svoj život – menja se. Vrtić je, zapravo, početak životnih obaveza. Za roditelje koji su (najverovatnije) od rođenja deteta najveći deo dana provodili uz njega, takođe sada menjaju svoju rutinu.
I koliko je važno da adaptacija bude uspešna za dete, toliko je važno da dobro prođe i za roditelje. Jedno bez drugog ne ide.
Uvidevši kroz dugogodišnje iskustvo rada u predškolskoj ustanovi da proces adaptacije ume da bude buran i da je deci potrebno da kroz igru i priču dođu do zaključka da je ono kroz šta prolaze normalna faza, psiholog Miljana Prijić osmislila je i napisala svoju prvu slikovnicu – Glišina tajna. Slikovnicu je nedavno objavila izdavačka kuća Kreativni centar.
Junak priče je medvedić Gliša koji uporno odbija da se odvoji od svoje mame i napusti porodični dom. Ne reaguje na pozive drugara da im se pridruži u igri, provodi vreme kod kuće ne želeći da izađe napolje čak ni na nagovor roditelja. Međutim, sve se polako menja od trenutka kada Gliši počnu da pristižu sasvim posebna pisma iz vrtića.
Autorka slikovnice Miljana Prijić priča nam o Glišinom suočavanju s promenama sa puno topline i nežnosti, odnosno upravo onako kako ovaj važan period u odrastanju i zahteva. Pored roditeljskog, Miljana ima i višegodišnje profesionalno iskustvo u bavljenju dečjim razvojem. Radeći kao psiholog u jednoj predškolskoj ustanovi u Beogradu, ona se svakodnevno susretala s teškoćama u prilagođavanju dece na vrtić, pa otuda priču o Gliši možemo preporučiti kao jedan od načina na koje možete da pristupite rešavanju ovog problema. Prvi korak u savladavanju straha od napuštanja porodičnog doma jeste upravo upoznavanje sa nepoznatim, odnosno predstavljanje detetu novog okruženja, kao i aktivnosti koje ga u tom okruženju očekuju. U okviru priprema za polazak u vrtić ovakav pristup u velikoj meri može olakšati adaptaciju deteta, pa i roditelja, novonastaloj situaciji.
Kako ste došli na ideju za ovu priču?
Dugo godina sam radila kao stručni saradnik psiholog u Predškolskoj ustanovi Čukarica. Jedna od važnih tema koja se ciklično ponavljala svake godine sa upisom nove dece u vrtić je njihova adaptacija ili prilagođavanje. Sam taj proces je nekada buran i činilo se da je važno u njega utkati sve što doprinosi kontinuitetu dečijeg iskustva pažnje, nežnosti i brige odraslih kod kuće i u vrtiću. Činilo se da je važno da se taj kontinuitet i vidi, da ga dete može osetiti i prepoznati u vaspitaču, ali i u sobi u kojoj boravi. Otuda sakupljanje porodičnih priča, slika, omiljenih igračaka, njihovo unošenje u prostor vrtića… Tako sam došla na ideju da priča koja se tiče polaska u vrtić i te kako može doprineti toj sponi između kuće i vrtića, i osećaju sigurnosti. Želela sam da prikažem kako je važno da komunikacija i poverenje između odraslih koji brinu o detetu (vaspitača i roditelja) teče u oba smera i da je dete nadograđuje i bogati svojom autentičnošću, što u ovoj priči meda Gliša i čini.
Polazak deteta u vrtić je veliki događaj u životu jedne porodice. Kako ova knjiga može da pomogne roditeljima čija deca imaju otpor prema vrtiću?
Čitajući ovu slikovnicu zajedno sa decom, dobijamo priliku kao roditelji da razgovaramo o osećanjima, ponašanju koja ispoljava simpatični meda zbog odbijanja polaska u vrtić. Možemo videti kako je meda uz strpljivu i usaglašenu podršku odraslih pobedio strah od odvajanja. Takođe, čitanje slikovnice može biti i poziv da se razgovara o osećanjima i polasku u vrtić samih roditelja. Neka deca će se možda identifikovati sa ovim glavnim junakom i sama poželeti da napišu sa roditeljima pismo novim vaspitačima, prošetaju do svog vrtića i fotografišu, na primer, njegovo dvorište u kojem će se igrati. Tako vrtić polako postaje deo dečijeg iskustva. Slikovnica ujedno može i vaspitačima poslužiti kao inspiracija za osmišljavanje podrške porodici i deci pri adaptaciji.
Koliko su ilustracije Nemanje Ristića doprinele ovoj priči?
Ilustracije Nemanje Ristića svojom toplinom, nežnošću i duhovitošću svakako doprinose da ova slikovnica privuče pažnju i osvoji simpatije najmlađih čitalaca. Medvedić Gliša, mama Boba, tata Medonja i celo Medvedovo putem ovih ilustracija mogu postati deci i roditeljima dragi, bliski i nadamo se, otvoriti im put ka identifikaciji u pronalaženju snage i ideja za prevladavanja otpora prema vrtiću.
Gde roditelji najčešće greše, kada je u pitanju adaptacija deteta na vrtić?
Ono što je važno da roditelji znaju jeste da dugo opraštanje sa detetom pri ulasku u sobu vrtića može povećati uznemirenost i deteta i roditelja. Trenutak rastanka je krizan, neophodno je da tada roditelji pokažu emotivnu stabilnost, odlučnost. Ne preporučuje se iskradanje i sakrivanje, ili da roditelj ode bez pozdrava. Savetuje se dosledno, kratko opraštanje. Korisno je osmisliti ritualni kratak pozdrav koji može uključivati zagrljaj, poljubac i reči nežnosti. Većina dece se primiri i zaigra nakon što roditelj ode. Neka deca tokom prvih dana adaptacije ulaze u sobu bez otpora, zainteresovana za nove igračke i drugare, da bi se otpor i burno reagovanje pojavili naknadno. To je trenutak kada je dete uvidelo da je odlazak u vrtić svakodnevan, a u njemu se još uvek ne oseća sigurno. Pored burnog reagovanja, mogu se pojaviti i buđenje noću, oslabljen apetit, regresivni oblici ponašanja (na primer dete traži cuclu koju je ostavilo) itd. Dešava se da roditelji tada “povuku decu iz vrtića“ kako bi ih na neki način zaštitili. Ipak povlačenja, osim kada je dete bolesno, mogu dovesti do produžavanja procesa prilagođavanja. Važno je ne povlačiti dete iz vrtića kada se ovakve reakcije pojave. One su uglavnom prolaznog karaktera i zahtevaju dodatno emotivno angažovanje roditelja. Umesto povlačenja iz vrtića važno je da roditelj odvoji više vremena koje će po dolasku iz vrtića provesti sa detetom u igri, maženju, šetnji. Tako će se smanjiti stres i roditelja i deteta, i zadovoljiće se potreba za sigurnošću i ljubavlju koja je izražena u ovom periodu prilagođavanja. Takođe u većini vrtića postiji plan adaptacije i organizovan boravak deteta sa roditeljem u grupi. Uspostavljanje odnosa poverenja između vaspitača i roditelja je važno kako bi zajednički, usaglašeno, prateći dete pristupili planu adaptacije.
Kako da se mi sami, kao roditelji, suočimo sa stresom koji u nama proizvodi adaptacija deteta? Da li je to važno da bismo bili u stanju da pomognemo detetu?
Da, vrlo je važno da prvo mi prevladamo stres izazvan adaptacijom, kako bi pomogli detetu. Roditeljima je teško da proživljavaju dečju patnju izazvanu odvajanjem od njih. Kao mama mogu dodati da se nakon rastanka sa detetom koje se adaptira na vrtić, odvija prava emotivna drama i u roditelju. Potrebno je da razumemo da su možda neki strahovi pokrenuti u nama. Možemo popisati dileme i pitanja i da o njima razgovaramo sa vaspitačima, stručnim saradnicima vrtića i nama dragim osobama. U razgovoru sa članovima porodice možemo zajedno odlučiti da adaptaciju “vodi“ onaj roditelj (staratelj) koji procenjuje da će uznemirenost deteta emotivno stabilnije prevladati. Osim razgovora možemo raditi nešto što nas opušta, i adaptaciju shvatiti kao izazov iz kojeg će i naše roditeljstvo izaći osnaženo. Povećaćemo kapacitet za prihvatanje dečjih emocija i njihovu obradu, vežbaćemo strpljenje, smirenost, doslednost, osvestićemo koliko nam je važno da podnesemo dečje emocije i da ih vratimo deci, za početak, tako da razumeju da one nisu strašne, da će proći.. a to činimo kroz zagrljaj, nežnost, reči razumevanja i utehe.
Kao neko sa iskustvom u radu s malom decom, koji uzrast smatrate idealnim za polazak u kolektiv?
Strah od odvajanja, ili separaciona anksioznost je razvojni strah, što znači uobičajen i javlja se kod većine dece na uzrastu između 18 meseci i tri godine. Prvi znaci ovog straha se mogu pojaviti i ranije, na uzrastu od 9 meseci. Postoji pretpostavka da će se deca starijeg uzrasta, oko treće godine, lakše adaptirati na vrtić. To je zato što se smatra da bi do tog trenutka trebalo, u najvećoj meri uz podršku roditelja, da prevaziđu ovaj strah i steknu osećaj sigurnost u prisutnost roditeljske brige i ljubavi. Ukoliko se vrhunac tog straha poklopi sa polaskom u vrtić onda bi prilagođavanje moglo trajati duže. Praksa pokazuje da će se lakše adaptirati deca koja su imala iskustvo odvajanja od roditelja i koja su iskusila osećaj sigurnosti i emocionalne bliskosti sa više odraslih osoba (na primer sa rodbinom, bakama dekama…). Takođe, lakše će se adaptirati deca koja u svom iskustvu imaju druženje sa drugom decom, koja su ohrabrena da se sama hrane, oblače, čiji je “ritam“ sličan okvirnom ritmu dana u vrtiću (na primer vreme obroka, odmora…) i koja uživaju u igri, čitanju slikovnica, pevanju pesmica…