Самопоуздање је вера у сопствени потенцијал. Оно се стиче. Можемо ли веровати у себе, ако не радимо на развоју вештина, способности, целокупне личности? Недвосмислени одговор је НЕ!
За стицање боље слике о себи, реалне основе су кључ број један,
Шта конкретно можемо и на који начин, практично, да помогнемо деци?
Прво и основно – радом на себи, све док нам сопствена кожа не постане удобна. Ми смо модел и узор.
Дете, да би сачувало самопоуздање изван породице, би требало да буде навикнуто на КОНСТРУКТИВНЕ КРИТИКЕ. Важно, можда и најважније за самопоуздање, је одвајати јасно критике од емоција. Дакле, порука би требало да иде у смеру: “Ово ниси добро урадио, јер ниси уложио довољно труда. Ја те и даље исто волим, једина разлика је што ћеш се убудуће трудити више”. Наравно, ово је предлог родитељског става, а спонтаност у односу са децом би требало сачувати, па став износити својим речима и на аутентичан начин.
Затим, РЕАЛНЕ ПОХВАЛЕ. Искључиво реалне. Помозите им да стекну вештине које су у складу с њиховим узрастом, па тако:
- девојчице би требало да савладају звезду, мост и шпагу. Што пре – то боље. У нашем свету, маргинално, а у свету девојчица – централно место. Подстакните их да вежбају. Слова су много мање битна, за почетак.
- дечаци би требало да науче да воде лопту руком и ногом и правилно да трче. Код неких дечака је то као пут на месец, али вредно је труда. Одрастао човек апсолутно разуме своје право да не воли фудбал/кошарку, али деца не. Већина тата, ујака и теча, без икакве школице, могу да пренесу деци основе ових спортова.
- обавезно помозите деци да науче лепо да цртају. То је важна вештина на “статусној” линији деце. Прсте, трепавице, пертле, накит, завесе.. на цртеже убацују одрасли, а деца са осмехом дочекују и носе у своје дечје кругове. И освајају комплименте, заслужено…
- везивање пертли је јако важна вештина “у друштву”. Што пре – то боље.
- закопчавање јакне, окретање мајице… Самопоуздању значајно доприноси самостално обављање свих сличних радњи. Деца то, код куће, не морају увек радити сама, мада би то свакако било најбоље (само је дан често кратак). Али важно је да савладају те вештине и буду спремни, када се са вршњацима нађу “на мегдану” , а то је редовна појава међу децом. Пример: обуку јакне, став за двобој, гледају се у очи и креће спонтано такмичење у брзом закопчавању.
За просечно понашање немојте се одушевљавати, јер ће деца очекивати исту реакцију и од вршњака, а добиће: “Па то сви знамо”. То неће бити пријатно.
Лепо васпитање нађе свој пут, па од њега никада не одустајте. Посебно културан и здрав однос са ауторитетима.
Научите дете да побеђује без надмености и губи без понизности. Немојте детету сваки пут попуштати у играма или га превише тешити и сажаљевати када га победе другари. “Изгубио си, па шта, то је нормално и дешава се свима на свету” и пређите на следећу тему. Када је дете смирено, попричајте о сталним обртима на победничком постољу. Играјте се луткама, једна “кмези” и не подноси пораз, таквим понашањем ништа не постиже. Дете ће тако боље сагледати бесмисленост јадиковања над поразом. И наравно, схватити да се туп осећај губитка избегава вежбањем и вредним радом.
Иста мајица некоме је ружна, а некоме прелепа, то им практично можете показати. А са зрелијом децом, немојте заборавити да “се свету не може угодити”.
У кругу породице немојте дозволити да дете буде центар пажње, већ негујете демократију, у којој свако има једнака права. Уколико дете навикне да прекида активности укућана и добија сву пажњу када год пожели, теже ће прихватити било који колектив, јер ће очекивати више пажње него што је реално.
Пумпање ега празним речима и хвалоспевима је кула од карата, контрадикторна складу са собом. Тако да – баците се на посао и вредно оживите своје потенцијале, а затим позовите децу да следе ваш пример.
Причајте им о својим искуствима, са посебним нагласком на моменте када нисте од свих били прихваћени, али да сте научили да то не мора утицати на вашу срећу.
“Није важно шта је речено, него ко је рекао”, понављајте безброј пута, како би дете научило да се не идентификује са туђим мишљењем.
Научите дете да је проблем понекада неизбежан, а туга пролазна емоција.
Овај списак нема крај…
Пише: Снежана Голић, педагог развојног центра „Фактор”, Нови Сад