Koliko puta vam se desilo da ste ušli u učionicu i da vas je dočekalo pitanje: Možemo li danas da se igramo?
Ako ste učitelj, sigurno je odgovor – mnogo puta. Upravo je o tome razmišljala profesorka srpskog jezika Bojana Rakonjac, kada je odlučila da napiše priručnik namenjen svim učiteljima i nastavnicima koji bi voleli da na pitanje s početka teksta mogu češće da odgovore sa: Naravno! Zašto da ne?!
Priručnik pod nazivom Kreativne ideje za nastavu srpskog jezika i književnosti, iako možda tako zvuči, nije namenjen isključivo nastavnicima srpskog jezika (mada će njima najbolje poslužiti). On je namenjen svima koji žele da dobiju jednostavne i zabavne ideje koje će im pomoći da bez mnogo muke učenje na času pretvore u igru.
Način rada koji je u zastupljen u priručniku u celini je u formi igre. Putem različitih uloga i u okviru zamišljenog konteksta od učenika se zahteva da ispune različite zadatke. Oni mogu da budu lekari, istraživači, naučnici, kuvari ili da se nađu u nekoj drugoj ulozi, a da u isto vreme putem zadataka koje budu dobijali primenjuju i proširuju stečeno znanje.
Kao nastavnica srpskog jezika Bojana Rakonjac radila je u školama „Đorđe Simeonović“ u Podgorcu i „9. srpska brigada“ u Boljevcu. Sada radi kao nastavnica u Srpskoj dopunskoj školi u Nemačkoj. Kako kaže, priručnik je napisala na nagovor svojih kolega i pratilaca na društvenim mrežama koji su veoma rado koristili njene ideje.
Posao profesora srpskog jezika i književnosti obavljate već veoma dugo, ali na netradicionalan način. Šta je to što vaš rad razlikuje od klasične frontalne nastave?
Način rada koji sam ja postepeno uvodila u svoju učionicu jeste učenje kroz igru uloga. Na svojim časovima učenike stavljam u različite uloge i u različite izmišljene kontekste koji predstavljaju okvir obrade ili utvrđivanja određenih nastavnih jedinica. Učenici mogu biti lekari koji nose maske, rukavice i mantile i tako opremljeni lečiti jezik; oni su istraživači, kuvari, advokati, pripremaju se za dodelu Oskara. Celokupna učionica tog dana postaje operaciona sala, restoran, sudnica ili bioskopska dvorana. Kao što vidite, mi igru ozbiljno shvatamo.
Ipak, sve to šarenilo, maske i scenografija nikako ne smeju postati sami sebi cilj, već sredstvo za dodatnu motivaciju prilikom ostvarivanja unapred planiranih ishoda učenja.
Da li su deca danas željna znanja ili ih je teško motivisati bez obzira na trud?
Ne bih mogla da odgovorim ni da je lako ni da je teško, motivacija je jednostavno proces koji neprekidno traje. Nekada je to više, nekada manje uspešno, ali kao i pri svakom procesu, bitno je ne odustati u potrazi za rešenjima. Deca su po prirodi znatiželjna, a zadatak učitelja i nastavnika jeste da tu znatiželju probude i održavaju, pa brižljiv odabir motivacije predstavlja prvi i najvažniji korak pri planiranju nastave. Decu treba osluškivati, upoznati i razumeti njihov svet, videti šta je to što ih intrigira i u skladu s tim planirati nastavne aktivnosti.
U vreme društvenih mreža može nam se učiniti da je borba sa savremenim medijima unapred izgubljena, ali ,,ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se“, pa je tako i sve više nastavnika koji koriste upravo Instagram i društvene mreže u nastavi, naročito sada, u vreme pandemije i nastave na daljinu.
Ono što nastavnicima nedostaje jeste više slobode prilikom planiranja i realizacije nastavnog sadržaja i planiranja dinamike rada.
Šta smatrate glavnim zadatkom profesora srpskog jezika i književnosti? Šta je to što se prvenstveno trudite da vaši đaci nauče i upamte?
Smatram da je osnovni zadatak svakog nastavnika da motiviše učenike, da ih podstiče da budu radoznali, da budu slobodni u iznošenju vlastitih stavova i uverenja, ali i tolerantni prema drugačijim stavovima, da razvijaju kritičko razmišljanje, da uvek tragaju za novim, ponekad i neočekivanim rešenjima.
Jednom prilikom dala sam petacima na kraju školske godine zadatak da napišu priručnik za buduće petake pod nazivom ,,Kako preživeti peti razred“. Trebalo je da navedu šta im je bilo najlakše, a šta najteže prilikom prelaska u starije razrede, kako su se navikli na nastavnike i slično. Jedno od pitanja odnosilo se i na to šta su naučili iz srpskog jezika. Odgovor koji me je najviše obradovao glasio je:,,Da uvek verujemo u sebe i svoje snove“.
Specifičan zadatak nastave srpskoga jezika i književnosti jeste, između ostalog, negovanje govorne kulture i ljubavi prema maternjem jeziku. Često uočim da učenik prilikom iznošenja svog stava napravi jezičku grešku. Ne ispravljam ga odmah, dozvolim mu da iskaže svoje mišljenje, pohvalim ga, pa tek onda ukažem na napravljenu grešku i činjenicu da će u određenim situacijama način na koji govori biti presudan za to kako će biti shvaćen i doživljen bez obzira na ispravnost stava.
Da li možete da uporedite iskustva koja ste stekli radeći u školama u Srbiji i Nemačkoj? Jesu li deca drugačija, da li se posao razlikuje?
Deca su deca – svuda i uvek. Ipak, posao koji ovde obavljam drugačiji je od mog posla u Srbiji. Najpre, ovde ne predajem samo srpski jezik i književnost već su tu i časovi istorije i osnova kulture Srbije, a drugačija je i struktura odeljenja. Ovde radim s grupama u kojima su učenici od prvog do osmog razreda – tako da je izazov veći jer je i nivo znanja jezika različit. Prepreke na koje sam usput nailazila rešavala sam uz pomoć koleginica koje su ovde već tri godine i koordinatorke Biljane Bukinac. Veliku podršku dobijamo od našeg Ministarstva prosvete i Generalnog konzulata Republike Srbije u Frankfurtu.
Nedavno je objavljen i vaš prvi priručnik namenjen nastavnicima srpskog jezika, ali rekla bih da ga sasvim lepo mogu koristiti i učitelji i drugi nastavnici, pa čak i vaspitači. Date su zaista fenomenalne ideje za učenje kroz igru. Stičete li utisak da, radeći na ovaj način, imate bolje rezultate u pogledu ostvarivanja ishoda i discipline na času?
Drago mi je da ste primetili da se način rada prikazan u priručniku može primeniti i u nastavi drugih predmeta i iskreno se nadam da će kolege pronaći u njemu inspiraciju da i sami urade nešto slično, ali i bolje od toga.
Da, mogu reći da su rezultati ovakvog rada uočljivi. Učenici su više motivisani. Kada dobiju izazov koji ih zainteresuje, tada svi požele da učestvuju. Posle izvesnog vremena, kada se naviknu na ovaj način rada, oni sami počinju da daju ideje i aktivno učestvuju u planiranju nastave.
Jednom prilikom smo u učionici organizovali suđenje liku iz obrađenog romana. Naravno, ovaj način rada nije nov, ali mi smo otišli korak dalje. Napravili smo scenografiju, maske; učenici su dobili precizna uputstva za tok suđenja, pojedinačne zadatke za traženje dokaza u romanu kako bi argumentovali iskaze. Bili su veoma uzbuđeni, na vratima je bio natpis da molimo za tišinu jer je suđenje u toku, a dobili su i identifikacione kartice. Onda su sami predložili da sudija naknadno uđe, pri čemu će ostali učesnici ustati, a da svedoci polažu zakletvu nad lektirom da će govoriti isključivo istinu. Meni je to bilo beskrajno simpatično i srećna sam što se moj entuzijazam prelio na njih i što su s toliko volje pristupili obradi lektire, zaista su se uživeli u celu priču.
Naravno, kao što sam i prethodno rekla, zabava ne sme sebi da bude cilj i učenici su svesni toga da moraju pročitati lektiru ukoliko žele da pronađu dokaze i pobede na suđenju. Tako je i sa ostalim nastavnim jedinicama – da bi odgovorili na zahteve, moraju se pripremiti, moraju aktivno učestvovati u procesu učenja.
Otkud ideja za priručnik i zašto baš Kreativni centar?
Ideju za pisanje priručnika dobila sam od svojih kolega. Na društvenim mrežama objavljujem fotografije nastavnog materijala i scenografije sa časova i kolegama se to dopalo, često su me pitali na koji sam način realizovala određenu nastavnu jedinicu i predlagali da svoje pripreme objedinim i objavim. Pošto sam i sama neko ko stalno traga za idejama i inspiracijom i stalno uči, vrlo sam srećna ako drugi u mom radu mogu to pronaći. Poslala sam rukopis Kreativnom centru i, na moje zadovoljstvo, njima se dopao i želeli su da ga objave.
Loading...
Reload document 
Open in new tab Srećna sam što je moj priručnik upravo ova izdavačka kuća objavila jer volim sva njihova izdanja, kako za decu tako i za odrasle, a i način na koji oni rade poklapa se s mojom vizijom. Kada sam počela da radim, prvi priručnik koji sam sebi kupila bila je upravo Kreativna metodika nastave srpskog jezika i književnosti Simeona Marinkovića u izdanju Kreativnog centra i to je jedini priručnik koji sam sa sobom ponela kada sam se preselila u Nemačku.
Konačno, da li verujete da je vreme kad je učenik trebalo da sedi, sluša, zapisuje i eventualno pita ako mu nešto nije jasno – prošlo? Koliko je važno da učenik bude aktivan učesnik na času?
Da, verujem da je to vreme prošlo, ali ni klasičnu nastavu ne treba u potpunosti odbaciti, već iskoristiti najbolje od svega i kombinovati. Učenici moraju biti aktivni učesnici nastavnog procesa, a nastavnik je taj koji ih vodi, ohrabruje i usmerava.