Оно што се популарно назива “мајчинским инстинктом“ у супротности је са нужношћу савремених мама да децу оставе на чувању у вртићу, продуженом боравку или код бебситерке. Код нас постоји опција плаћеног породиљског одсуства од годину дана бебиног живота, што је за већину жена на Западу недостижан луксуз, тако да се маме уколико желе да се врате на посао већ од бебиног рођења суочавају са различитим дилемама. На пример, да ли да доје бебу, да ли да је “навикавају на руке“, итд. Запослене мајке стога често осећају кривицу и амбиваленцију, познату као „кривица запослених мајки“(working mother’s guilt’) . Евидентно је да сам фактор запослености односно незапослености мајке није од утицаја на брачне односе или развој деце. Од већег су утицаја укупне породичне околности, ставови и очекивања мајки односно очева, те распоређивање расположивог слободног времена.
Па ипак, да ли се лаички, односно ставови јавности, слажу са овим? Мајке које раде опажају се као “лошији родитељи“ док је идеал мајке она која остаје код куће и која је потпуно посвећена породици. Једно истраживање бавило се разликама у ставовима према запослености жена и породичним улогама на великим репрезентативним узорцима. Према овом истраживању, између периода седамдесетих и актуелног периода дошло је до промена у ставовима у смислу да су средњошколци и одрасли постали спремнији да прихвате чињеницу да су мајке запослене као и да породица има два извора прихода. Деца рођена између 1980. и 1990. (такозвани “millennials“) су наставили напредак у смислу егалитарних схватања родних улога. Међутим, по неким другим налазима и ставови јавности су амбивалентни, а више негативни него позитивни: по истраживању Пеw центра, чак четрдесет и један проценат одраслих грађана у САД позитивно је одговорило на питање да ли је пораст броја запослених мајки лоша ствар за друштво у целини. Четрдесет и два процента су ситуацију незапослене мајке која брине о деци проценила као идеалну; четрдесет и један је као такву проценио ситуацију где мајка ради пола радног времена док је осам процената навело да је идеална ситуација у којој је мајка запослена. При томе, мушкарци су, више него жене, склони да процењују ситуацију у којој је мајка незапослена као оптималну.
Како то утиче на самоперцепцију (не)запослених мајки? Истраживање Pew центра, једног од најугледнијих и најцитиранијих у САД, показује да мајке, упитане да оцене себе и своје родитељске вештине, углавном себе оцењују прилично високо, без обзира на то да ли су запослене или нису. Међутим, са највећим степеном критике себе оцењују запослене мајке. Само десет процената запослених мајки себи је дало највише оцене. Незапослене маме себе оцењују блаже, тако да је највише оцене себи дало двадесет осам процената.
Квалитативно истраживање осећања кривице код запослених мајки показује да оне кривицу осећају свакодневно, а да у основи кривице лежи заправо осећај одговорности за децу: кривица се појављује када мајке осећају да су изневериле своју одговорност – нарочито у ситуацијама када се понашају асертивно и стављају своје потребе на прво место. Једна студија чак се бавила истраживањем колико кривица може да се користи у рекламирању производа! Неки производи били су повезани са осећајем кривице, а неки нису. Рекламирање производа који су изазивали осећај кривице, као на пример јела из микроталасне, изазивали су и осећај гнева код испитаница. Мајке су и иначе жртве предрасуда и стереотипа: уколико су успешне на послу – нарочито у такозваним “мушким“ занимањима, претпоставља се да су негде “омануле“ као мајке. Уколико се опажају од стране околине као топле и посвећене мајке, велика је вероватноћа да ће их, почев од послодаваца, посматрати као мање компетентне. Мушкарци, односно тате, немају оваквих проблема.
Запослене мајке, по природи ствари, морају да “жонглирају“ између различих друштвених улога, што им изазива стрес и промене расположења, али с друге стране, евидентирано је и да се жене могу привићи на овакво “жонглирање“ тако да мање утиче на њихово расположење.
Све у свему, чињеница да мајка ради може имати позитивне ефекте како на њу тако и на децу, супротно ставу лаичке јавности. Међутим, потребно је узети у обзир бројне варијабле, од којих је међу битнима и помоћ коју запослена мајка има. Постоји једна нигеријска изрека која има пандан у свим афричким језицима а заживела је и у популарној култури (и ушла чак у назив књиге Хилари Клинтон), која је у последње време још гласнија у одбрани права запослених мајки: Потребно је село да би се одгајило дете. Главно значење пословице је да дете није одговорност само родитеља већ и шире породице. Преведено на модерни језик, било би лепо да имамо узајамну помоћ и подршку чланова породице, комшилука, уопште заједнице, а у крајњем случају, неопходна су системска решења чувања деце док је мајка на послу – јаслице, вртићи, продужени боравци у школама.
Пише: Марица Стијеповић, психолог
Извор: Psihobrlog