Обавештавам јавност да велики број школа у Србији крши закон на штету наставника у школама за ученике са сметњама у развоју и одељењима за такве ученике при редовним школама. И важећим (из 2017, с изменама и допунама) и раније важећим Законом о основама система образовања и васпитања (из 2009. године), за наставнике који раде искључиво с ученицима са сметњама у развоју прописана је мања норма непосредног рада с ученицима у односу на остале наставнике (важећим законом – 20 уместо 24 школска часа недељно).
Премда мишљења органа државне управе нису правно обавезујућа, директори школа, бринући се више за своју функцију него за права наставника, у овом случају не примењују закон, већ поступају по мишљењима Министарства просвете, науке и технолошког развоја (у даљем тексту: министарство). И сам сам, после више од три месеца (рок је 30 дана), и тек на интервенцију заштитника грађана, добио од министарства (потписао га је министар) једно такво мишљење о норми часова непосредног рада наставника који раде искључиво с ученицима са сметњама у развоју, у којем се тврди да је та норма 24 школска часа. Поред тога што тим мишљењем није дат целовит одговор на моје питање, анализом послатог мишљења може се закључити да је засновано на погрешном тумачењу закона и да је, штавише, у себи противречно. Обавештен сам да се и став просветних инспектора Просветне инспекције за Град Београд, бар оних надлежних за основне школе, поклапа с поменутим мишљењем министарства, што значи да запослени не могу очекивати правну заштиту од тог органа.
И кад је реч о наставницима у продуженом боравку, школе такође крше законске одредбе о норми часова непосредног рада и, уместо 24 школска часа, тим наставницима одређују норму од 30 школских часова, па чак и 30 сати недељно. О томе немам писано мишљење министарства, али сам обавештен да школе тако поступају јер им је тако речено у министарству и Просветној инспекцији.
Поред погрешног тумачења, разлог за овакво кршење закона налази се и у примени подзаконских аката о норми часова наставника, који су великим делом у супротности са Законом о основама система образовања и васпитања. Ти акти за основне и средње школе донети су још давне 1992. године (!) и од тада су, посебно акт за основне школе, претрпели незнатне измене. Ниједан од бројних министара није испунио своју законску обавезу у погледу усклађивања поменутих подзаконских аката са законима доношеним после 1992. године. На тај начин остала су отворена врата самовољи – иако сваки правник зна да се подзаконски акт може применити само ако није супротан закону, школе наставницима одређују норму часова с позивом на прастаре и неусклађене са законом подзаконске акте и одређују им већу норму часова непосредног рада од законом прописане, избегавају плаћање преконормног рада тако што на рачун повећане норме непосредног рада наставницима смањују друге обавезе, итд.
Због свега сам се обратио министарству (министру) са захтевом да се отклоне незаконитости, с детаљним правним образложењем. Одговор, као што сам и очекивао, нисам добио, па сам се поново обратио заштитнику грађана. Поред притужбе због ћутања министра, заштитнику грађана сам предложио да искористи овлашћења из Закона о заштитнику грађана и предузме мере ради спречавања даљег масовног кршења права запослених у школама. Надам се да ће заштитник грађана прихватити моје, на закону засноване, предлоге и да неће бити благонаклон према органима који деценијама крше права великог броја грађана.
Напомињем да се у поступак заштите права запослених у овом случају укључила и Унија синдиката просветних радника Србије и од те организације такође очекујем предузимање одговарајућих мера.
Др Слободан Р. Мартиновић,
дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац
Извор: Политика