Увек је било неког ко тврди да је „опет и неправедно“ стављен да ради за Нову годину, први јануар или Божић. А вечита борба и подела је била између ових „здецом“ и „бездеце“.
– Ено, јечи цео спрат као да нико никад није дежурао за Нову годину. Пропашће јој термин код козметичарке за трепавице, мож’ мислити! Дигла револуцију, а шта јој фали, па и ми смо исто тако радиле!
У ходнику фирме се брзо и не баш кроз шапат препричавала драма „одозго“. Радница месеца октобра, двадесетшестогодишња Нина Андрић демонстративно се попела на разговор код шефа и речима кафе куварице Мире – „разбуцала руководство“.
Сви су чули шта млада нада има да каже и „доста је више ћутала“.
Дословно, Нина је употребила те исте речи:
– Доста сам ја ћутала! Радница месеца октобра, знате шта?! Па нисам ја то постала зато што НИСАМ радила! Нема те радне суботе коју ми нисте доделили. Нема тог продуженог викенда који сам ја искористила. Кад год је неко отишао на боловање, ко га је мењао? Па Нина! И сад 31. децембар друга смена да ради Нина, е па не може! Зашто не ради Оливера, на пример?
– Па колегинице, немојте тако, колегиница Оља има малу децу, лепо је да буде код куће са породицом. Настојимо да сваки радник буде задовољан…
– Има малу децу, е ту сам Вас чекала, је л’ то значи да само мала деца у овој фирми имају право на дочек Нове године?! А ми што немамо децу, да се сликамо! Шефе, што не останете Ви да радите другу смену, ако вам је толико стало да сви будемо задовољни у фирми?!
Е сад је обр’о бостан, помислила је кафе куварица Мира, па сјурила до канцеларије поред да пренесе даље.
Здецом и бездеце
Нашао се у небраном грожђу, рекле су старије колеге. Ово није било досад. Незадовољство, оговарање, гуркање у ходнику испред распореда рада за празнике – да, било је неизбежно, увек је било неког ко тврди да је „опет и неправедно“ стављен да ради за Нову годину, први јануар или Божић.
А вечита борба и подела је била између ових „здецом“ и „бездеце“.
Није се могло тачно измерити ко ту има више права на слободне сате и дане и коме је Нова година више Нова година. Да л’ да се мајке пусте да једном у години барем одахну у кругу породице или да и људи без деце имају право на свој живот?
Напетост би расла у тој последњој радној недељи у години до усијања, ал’ све би се брзо и лако заборавило до Јовањдана – како ко доноси колаче, остатке печења и руске салате „за срећан почетак године и нове радне победе у колективу“.
Али да се јавно дигне глас – не глас, оваква револуција – тога, богами, није било.
– И онда се Оливера попела у управу, јер јој је неко рекао да ова мала против ње, па да видиш карамбол! Није било баш чупања косе, али знате већ. Шта ти имаш против мене, питала је Оља, а ова трепка па каже: немам ја против тебе лично ништа, али имам заказано, разумеш! Мењала сам те прошлог месеца кад ти се дете разболело, мењала сам те кад си малог спремала за рекреативну, радила сам уместо тебе три суботе у октобру, и шта ми је награда?!
А ова јој каже: нисам те ја терала да ме мењаш, нисам ја бирала да ми се дете разболи. Зар није поштено да будем тај дан са децом, треба да спремим вечеру, да их обадујем, а не да дођем мртва уморна у осам увече кући?
На шта ова додаје: А је л’ поштено да ја идем недотерана на прославу?!
Упоредила време са децом са термином код козметичарке, ццц.
Па је л’ она крива што нема никог, хоће да се проведе, млада је.
А вала као да не може да закаже те трепавице и шминку преподне него баш пред прославу?!
Па и Оља би могла дан пре да припреми нешто, а не да све остави за 31.
Е нека је неко коначно рекао!
Ма шта се буни, боље би јој било да се уда!
Е да, баш ме занима коју би тад песму певала!
Колегинице, што сте накрај срца?
Ходници су се угибали под запрепашћењима, различитим мишљењима и ставовима, док су се две жене бориле – свака за своје право да проведе (прет)празнични дан онако како жели.
– ‘Ајте, сада, немој да сте накрај срца. Радите другу смену, као што је договорено, па изађите мало раније, шта да Вам кажем. Ето и Вама ће сигурно колегиница Оља изаћи у сусрет.
Наизглед помирене две стране изашле су из шефове канцеларије. Проблем није решен, само се прашина што се дигла гурнула још мало под тепих.
Мира је разносила кафе као никад у тој радној години –кад настане циркус и људска папазјанија достигне свој врхунац – то ипак заслужује да се прича. Знала је, ипак, да ће брзо то да спласне, па ће још брже да се заборави, а да се никакво паметно а ни трајно решење не нађе. Па поново исто тамо око Ускрса и за 1. мај.
Док је шеф брисао ознојено чело марамицом, као у америчком филму (помислила је сажаљиво Мира) на тренутак је помислила: ех јадничак, кад бих могла да му помогнем. Ал’ одмах у следећи мах, сетила се да је исти тај „неснађени шеф“ већ уплатио зимовање на Копаонику и да ће у рано јутро 31. децембра кренути својим џипом на заслужени одмор.
Због тога му је послужила кафу и само се стидљиво насмешила кад је рекао:
Виде ли, ово, моја Миро?! Можда Можда бих могао догодине да истакнем распоред рада 31. ујутро, да избегнем ову новогодишњу представу.
Пише: Србијанка Станковић
