Док су ми деца била мала свакодневне обавезе нису ми давале много времена да размишљам о томе колико време брзо и неумитно тече. Као да сам мислила да ће живот увек тако изгледати. Али, тек што сам трепнула неколико пута, схватила сам да су сада велики, а да су дани њиховог одрастања пребрзо прошли.
Од оног времена кад смо им потребни да би дисали, па до тренутка кад постану своји људи. И то је сасвим природно, као што је и жал за тим тренуцима нормална ствар. И сада, кад се присетим њиховог одрастања, постоје ствари које бих волела да сам им чешће говорила. Сваки родитељ чији его није превелик рећи ће вам да је неке прилике пропустио и да би, да може да врати време, неке ствари радио другачије.
Сада, из перспективе мајке одрасле деце, волела бих да сам им чешће говорила ове речи.
1. Извини!
Док су били мали, трудила сам се да сачувам „репутацију“ организоване мајке која све држи под контролом. Грешила сам и трудила се да се то не примети. Да преко грешке пређем брзо и да се на њу више не враћам. Али данас мислим да би и за мене и за моју децу било много лакше и боље да сам умела да признам грешке и онда када треба кажем „Жао ми је, мама није стигла да ти опере опрему за тренинг“ или „Извини, што сам викала, била сам нервозна због проблема на послу, али ти за то ниси крив.“
2. Покушај!
Увек сам оклевала да мало подржим децу у томе да пробају нешто за шта имају приличне шансе за неуспех. Плашила сам се тог неуспеха и како ће на њих утицати. Сад схватам колико сам грешила. Требало је да их охрабрим, за то је било толико разлога. Покушати значи имати храбрости! Ако успеју, то ће им подићи самопоуздање. Ако не успеју, то ће бити прилика да их научим да се после неуспеха придигну, отресу прашину и наставе даље.
3. Врло често, ствари око којих највише бринеш, на крају буду најмање важне
Кад би моја деца била нервозна, уплашена или кад би имали трему, као и сваки родитељ, желела сам да учиним све што могу да тај осећај нестане. Кад се сада присетим, требало је чешће да им говорим управо то – да ствари око којих пуно бринемо и секирамо се најчешће не буду много важне.
4. Није важно шта ће ко рећи
Док деца одрастају, родитељи су увек у грчу. Ове речи, иако сам мислила, нисам довољно често говорила, верујући да ће их страх од туђих осуда држати подаље од невоље и лошег понашања. А заправо сам пропустила прилику да их научим да је једино важно да се докажу – сами себи.
5. Ти си одговоран за своја осећања
Сувише често сам у најбољој намери правила велике грешке. Мој најмлађи син био је дете које се лако љути и увек сам тражила разлоге за то, покушавајући да те испаде оправдам на разне начине. А заправо је требало да му помогнем да схвати да своја осећања контролише он сам и да не може окружење да се мења да он не би био незадовољан.
Аутор: М. Савић