Dok su mi deca bila mala svakodnevne obaveze nisu mi davale mnogo vremena da razmišljam o tome koliko vreme brzo i neumitno teče. Kao da sam mislila da će život uvek tako izgledati. Ali, tek što sam trepnula nekoliko puta, shvatila sam da su sada veliki, a da su dani njihovog odrastanja prebrzo prošli.
Od onog vremena kad smo im potrebni da bi disali, pa do trenutka kad postanu svoji ljudi. I to je sasvim prirodno, kao što je i žal za tim trenucima normalna stvar. I sada, kad se prisetim njihovog odrastanja, postoje stvari koje bih volela da sam im češće govorila. Svaki roditelj čiji ego nije prevelik reći će vam da je neke prilike propustio i da bi, da može da vrati vreme, neke stvari radio drugačije.
Sada, iz perspektive majke odrasle dece, volela bih da sam im češće govorila ove reči.
1. Izvini!
Dok su bili mali, trudila sam se da sačuvam „reputaciju“ organizovane majke koja sve drži pod kontrolom. Grešila sam i trudila se da se to ne primeti. Da preko greške pređem brzo i da se na nju više ne vraćam. Ali danas mislim da bi i za mene i za moju decu bilo mnogo lakše i bolje da sam umela da priznam greške i onda kada treba kažem „Žao mi je, mama nije stigla da ti opere opremu za trening“ ili „Izvini, što sam vikala, bila sam nervozna zbog problema na poslu, ali ti za to nisi kriv.“
2. Pokušaj!
Uvek sam oklevala da malo podržim decu u tome da probaju nešto za šta imaju prilične šanse za neuspeh. Plašila sam se tog neuspeha i kako će na njih uticati. Sad shvatam koliko sam grešila. Trebalo je da ih ohrabrim, za to je bilo toliko razloga. Pokušati znači imati hrabrosti! Ako uspeju, to će im podići samopouzdanje. Ako ne uspeju, to će biti prilika da ih naučim da se posle neuspeha pridignu, otresu prašinu i nastave dalje.
3. Vrlo često, stvari oko kojih najviše brineš, na kraju budu najmanje važne
Kad bi moja deca bila nervozna, uplašena ili kad bi imali tremu, kao i svaki roditelj, želela sam da učinim sve što mogu da taj osećaj nestane. Kad se sada prisetim, trebalo je češće da im govorim upravo to – da stvari oko kojih puno brinemo i sekiramo se najčešće ne budu mnogo važne.
4. Nije važno šta će ko reći
Dok deca odrastaju, roditelji su uvek u grču. Ove reči, iako sam mislila, nisam dovoljno često govorila, verujući da će ih strah od tuđih osuda držati podalje od nevolje i lošeg ponašanja. A zapravo sam propustila priliku da ih naučim da je jedino važno da se dokažu – sami sebi.
5. Ti si odgovoran za svoja osećanja
Suviše često sam u najboljoj nameri pravila velike greške. Moj najmlađi sin bio je dete koje se lako ljuti i uvek sam tražila razloge za to, pokušavajući da te ispade opravdam na razne načine. A zapravo je trebalo da mu pomognem da shvati da svoja osećanja kontroliše on sam i da ne može okruženje da se menja da on ne bi bio nezadovoljan.
Autor: M. Savić