Сарадња Факултета политичких наука Београдског универзитета и Основне школе “Јанко Веселиновић“, такође из Београда, траје неколико година. Настала је када су др Виолета Марковић, доценткиња на овом факултету и Марија Бастић, педагошки саветник и учитељица, дошле на идеју да се генерације међусобно повежу и једни од других уче.
Први пројекат је настао пре две године и инклузивна представа која је имала 60 учесника (деца, студенти и особе са Даун синдромом) одиграна је на Великој сцени Дечјег културног центра Београд.
Ове године сарадња се наставила кроз пројекат „Јачање међугенерацијске солидарности за дуготрајно благостање“, где су ученици другог разреда Основне школе ”Јанко Веселиновић”, заједно са студентима Факултета политичких наука посетили Центар за дневни боравак старих на Вождовцу.
Луткарске радионице је водила Марија Бастић, а студенти, старе особе (деке и баке) и деца, сви заједно правили су лутке и оживљавали познате приче и бајке. Сви учесници су учили једни од других. Стари су уживали са младима, деца развијала емпатију и солидарност, а студенти пружали помоћ једнима и другима.
”Луткарска радионица је спојила три генерације – деке и баке, студенте и основце. Израда лутака и приповедање прича пружа могућност да се сви изразе на креативан начин и побољшају квалитет живота. У школама и када нема класичне наставе, деца уче много важније лекције. Искуствено учење једна је од најбољих метода усвајања нових знања и постизања промена у понашању. Кроз радионицу данас су моји ђаци постали свесни своје улоге у заједници и развили осећај емпатије, хуманости и солидарности. Кроз игру, љубав и лепу реч су много тога научили, што остаје као трајно знање.” – казала је Марија Бастић, која у ОШ ”Јанко Веселиновић” ове године предаје ученицима другог разреда.
Како каже, поред личног задовољства и уживања у дечјој срећи, креативности и чињењу доброг дела и она као учитељ учила је о различитим талентима, потенцијалу и интересовању својих ђака.
”А моји ђаци су били одушевљени. Срећни су били и када су правили лутке, причали са старима, али и када су јели топле кифлице које су нам умесиле баке из Дневног центра за старе. У креативном заносу, после мале паузе, чуо се Саво: ’А где је наш декица који нам ушива лутке? Треба да настави ушивање.’ Деца ће спасити свет!” – уверена је Марија која ове дане користи за рад на развоју вештина и усађивању неких животних вредности својим ученицима.
Професорка Виолета Марковић рекла је да је ова радионица пружила студентима социјалног рада прилику да кроз креативан и непосредан рад искусе међугенерацијску солидарност, сарађујући са децом, бакама и декама на изради лутака и оживљавању бајки.
”Кроз заједничко стварање и игру, освестили су значај међугенерацијских веза за јачање заједнице и емоционално благостање њених чланова, што је драгоцено за њихов будући позив. Поред професионалних вештина, стекли су дубље разумевање социјалног рада кроз животне приче старијих и искреност деце. Овакви сусрети показују колико генерације могу да се надопуњују, размењујући знање, подршку и радост. Најважнија лекција са радионице је да права повезаност настаје кроз разумевање, сарадњу и заједничке тренутке.” – истакла је проф. Марковић.
