U našu redakciju stiglo je pismo koje nam se učinilo zanimljivim. Prenosimo ga u celosti.
Glalasaj za mene
Gledam, godinama unazad, kako se prosvetni radnici bore sa samima sobom, jedni protiv drugih. Rade ljudi, stvaraju, kreiraju, javljaju se na konkurse i onda, nema žirija, nema kvaliteta, samo daj LAJK. Bore se za decu, za svoj mukotrpni rad, za prestiž, za dokaz da su dobri, vredni, da uče decu svemu i svačemu što se od njih traži. A traži se svašta. Od papira, usvršavanja, dokazivanja, pisanja stručnih radova, sada se traži da sami obezbede svoju pobedu. Traži se da imaju neviđenu glasačku mašinu u borbi za nagradicu koja dokazuje da rade, da su vredni, da su bolji od drugih. A, sami su na to pristali. Kako to, neko se seti, napiše konkurs od stotinak reči i gotovo. Sve ostalo je na nastavnicima tj. na glasačoj mmašini. A oni pristaju na sve. Dokle? Čemu? Oni malo vispreniji umeju i da uspešno lažiraju broj lajkova, najbolji je naš rad, pobedili smo. Ali, da li je taj rad zaista najbolji? Inboksi puni molbi za lajk, pa zatim potvrda da jesi, a ako je malo komplokovanije moraju da se opišu dodatna uputstva za glasanje. Hvala unapred.
Unapred sve osuđeno na propast prosvetnih radnika i onoga što rade. A tek deca čiji su radovi u pitanju. Prate broj lajkova na FB i plaču, mole rođake, komšije, prijatelje, noćna mora hoće li pobediti.
Kakvu to poruku nastavnici šalju svojim učenicima? Ako imaš lajk imaš sve. Da li time decu uče fer pleju, radu, kvalitetu, sigurnosti da zaista vrede samo ako zavise od lajka na društvenim mrežama. Kako to da su se nastavnici ,,upecali“ i batrgaju se kao ribe na suvom.
Manite se ljudi ćorava posla, ne obezvređujte sebe i decu, svoj rad i male duše vaših učenika.
G. M.