У оквиру наше рубрике ”Ми ВАС питамо” у којој простор да се њихов глас чује дајемо наставницима, овог пута смо одлучили да реч дамо проф. разредне наставе у ОШ ”Милоје Васић” у Калуђерици, Марини Ињац.
Она је, на свој начин одговорила на наша питања која се тичу повратка у клупе и шта све, након онако бурног краја претходне школске године, можемо очекивати 1. септембра.
Своје одговоре дала је у форми ауторског текста који можете прочитати у наставку.
”Последње године у српској просвети оставиле су дубок и сложен траг – не само у оквирима школског система, већ и у свакоме од нас ко школу живи сваког дана: наставницима, ученицима, родитељима. Од 2020. године готово да нисмо имали миран, свечан и радостан крај школске године, онакав какав је некада био: пуна дворишта, осмеси, осећај заједничког успеха и олакшања. Уместо тога, завршнице школских година обележене су епидемијама, трагичним догађајима, протестима, неизвесношћу, па и горким питањем – како да се настави даље када је друштвени контекст толико потресен.
Атмосфера у школама неизбежно је постала тежа и напетија. Наставници су добили додатни, невидљиви терет – да буду не само преносиоци знања, већ и прва линија подршке, стабилности и сигурности у временима када се сви осећамо рањиво. Ученици, са своје стране, осећају ту промену, а родитељи често од наставника очекују да понуде одговоре и решења и за она питања за која ни друштво само нема одговор.
Све ово нас је неминовно променило. И наставници, и ученици, и родитељи у протеклим годинама прошли су кроз лична и колективна преиспитивања: шта је школа, шта треба да буде, и шта ми као појединци у њој можемо и морамо да урадимо. Можда је баш тај притисак, колико год био тежак, покренуо и један важан процес – разумевање да школа није само институција и наставни план, већ жива заједница у којој су односи и поверење основа сваког напретка.
Упркос свим потресима, могло би се рећи да је невоља у појединим срединама приближила наставнике и родитеље. Тамо где је некада било неповерења, почела је да ниче подршка; где је била осуда, дошло је разумевање. Али то није било једноставно и није било универзално – за многе је ово био тежак, исцрпљујући пут, у коме су наставници често морали да се бране од генерализованих критика и осуда које нису узимале у обзир стварне околности у којима раде.
Ипак, постоји једна чињеница коју друштво превише лако превиди: нико се озбиљно и систематски не бави тиме како су протести, штрајкови и ванредни догађаји заиста утицали на квалитет наставе, на ученичко учење и на ментално здравље наставника. Уместо тога, утицај се често процењује једино кроз бројке – просечне оцене, пролазност и постигнућа на пријемним испитима. То су површински показатељи који не могу да измере изгубљено време, ослабљену мотивацију, напетост у учионици, нити додатни емоционални рад који наставници улажу да би створили осећај нормалности.
Системска, свеобухватна анализа била би кључна не само да укаже на оно што није функционисало, већ и да открије шта јесте – и шта бисмо могли да унапредимо. Можда су неке промене у организацији рада, које су се наметнуле током штрајкова или измена у распореду, показале да постоје бољи начини распоређивања наставних садржаја, флексибилнији приступи или ефикасније форме сарадње наставника и ученика. Без озбиљног истраживања, све то остаје непознато, а систем тиме губи прилику да из кризе извуче и понеку добру лекцију.
Ако тражимо разлог за оптимизам, он се често крије у нашим ученицима
Многи наставници отворено признају да су их деца изненадила својим погледом на све што се догађало – било зрелим и промишљеним ставовима, било искреним, понекад наивним питањима која нас терају да поново размислимо о сопственим уверењима. Упркос тежини времена, деца и даље умеју да задрже радозналост, хумор и веру да учење има смисла – и то је можда најјачи аргумент зашто вреди истрајати у овом позиву.
Са таквим искуствима улазимо у нову школску годину. Међутим, реално је очекивати да ће мотивација наставника бити под притиском – нарочито када знају да је њихов професионални и грађански став понекад био кажњен, било умањењем плате, било институционалним притиском.
Тешко је од наставника тражити да уђу у разред и понашају се као да се ништа није догодило. А ипак, то наставници свакодневно чине – проналазе начин да, између личних изазова и институционалних ограничења, задрже фокус на ономе што је суштина: квалитетно образовање и подршка деци.
Зато је време да стручна и широка јавност јасно и гласно затраже оно што је одавно требало да постане пракса – системску анализу стања у школама након криза и штрајкова, која би једнако пажљиво тражила и слабости и потенцијале. Та анализа мора да обухвати не само академске резултате, већ и психолошке, социјалне и мотивационе последице по ученике и наставнике. Само тако можемо престати да реагујемо на проблеме тек када постану превелики, и уместо тога почети да градимо образовање које учи и расте из сваког искуства – па и оног најтежег.
Од 1. септембра, можда не можемо обећати потпуну свежину и безбрижност, али можемо обећати искреност, професионалност и отвореност. Ако нас је нечему последња година научила, то је да је школа много више од зграде и наставног програма – она је простор заједништва, отпорности и наде. А колико год бурно било, наставници су ти који и даље држе кормило, често без захвалности коју заслужују, али са свешћу да од њиховог рада зависи будућност коју градимо заједно.”