U okviru naše rubrike ”Mi VAS pitamo” u kojoj prostor da se njihov glas čuje dajemo nastavnicima, ovog puta smo odlučili da reč damo prof. razredne nastave u OŠ ”Miloje Vasić” u Kaluđerici, Marini Injac.
Ona je, na svoj način odgovorila na naša pitanja koja se tiču povratka u klupe i šta sve, nakon onako burnog kraja prethodne školske godine, možemo očekivati 1. septembra.
Svoje odgovore dala je u formi autorskog teksta koji možete pročitati u nastavku.
”Poslednje godine u srpskoj prosveti ostavile su dubok i složen trag – ne samo u okvirima školskog sistema, već i u svakome od nas ko školu živi svakog dana: nastavnicima, učenicima, roditeljima. Od 2020. godine gotovo da nismo imali miran, svečan i radostan kraj školske godine, onakav kakav je nekada bio: puna dvorišta, osmesi, osećaj zajedničkog uspeha i olakšanja. Umesto toga, završnice školskih godina obeležene su epidemijama, tragičnim događajima, protestima, neizvesnošću, pa i gorkim pitanjem – kako da se nastavi dalje kada je društveni kontekst toliko potresen.
Atmosfera u školama neizbežno je postala teža i napetija. Nastavnici su dobili dodatni, nevidljivi teret – da budu ne samo prenosioci znanja, već i prva linija podrške, stabilnosti i sigurnosti u vremenima kada se svi osećamo ranjivo. Učenici, sa svoje strane, osećaju tu promenu, a roditelji često od nastavnika očekuju da ponude odgovore i rešenja i za ona pitanja za koja ni društvo samo nema odgovor.
Sve ovo nas je neminovno promenilo. I nastavnici, i učenici, i roditelji u proteklim godinama prošli su kroz lična i kolektivna preispitivanja: šta je škola, šta treba da bude, i šta mi kao pojedinci u njoj možemo i moramo da uradimo. Možda je baš taj pritisak, koliko god bio težak, pokrenuo i jedan važan proces – razumevanje da škola nije samo institucija i nastavni plan, već živa zajednica u kojoj su odnosi i poverenje osnova svakog napretka.
Uprkos svim potresima, moglo bi se reći da je nevolja u pojedinim sredinama približila nastavnike i roditelje. Tamo gde je nekada bilo nepoverenja, počela je da niče podrška; gde je bila osuda, došlo je razumevanje. Ali to nije bilo jednostavno i nije bilo univerzalno – za mnoge je ovo bio težak, iscrpljujući put, u kome su nastavnici često morali da se brane od generalizovanih kritika i osuda koje nisu uzimale u obzir stvarne okolnosti u kojima rade.
Ipak, postoji jedna činjenica koju društvo previše lako previdi: niko se ozbiljno i sistematski ne bavi time kako su protesti, štrajkovi i vanredni događaji zaista uticali na kvalitet nastave, na učeničko učenje i na mentalno zdravlje nastavnika. Umesto toga, uticaj se često procenjuje jedino kroz brojke – prosečne ocene, prolaznost i postignuća na prijemnim ispitima. To su površinski pokazatelji koji ne mogu da izmere izgubljeno vreme, oslabljenu motivaciju, napetost u učionici, niti dodatni emocionalni rad koji nastavnici ulažu da bi stvorili osećaj normalnosti.
Sistemska, sveobuhvatna analiza bila bi ključna ne samo da ukaže na ono što nije funkcionisalo, već i da otkrije šta jeste – i šta bismo mogli da unapredimo. Možda su neke promene u organizaciji rada, koje su se nametnule tokom štrajkova ili izmena u rasporedu, pokazale da postoje bolji načini raspoređivanja nastavnih sadržaja, fleksibilniji pristupi ili efikasnije forme saradnje nastavnika i učenika. Bez ozbiljnog istraživanja, sve to ostaje nepoznato, a sistem time gubi priliku da iz krize izvuče i poneku dobru lekciju.
Ako tražimo razlog za optimizam, on se često krije u našim učenicima
Mnogi nastavnici otvoreno priznaju da su ih deca iznenadila svojim pogledom na sve što se događalo – bilo zrelim i promišljenim stavovima, bilo iskrenim, ponekad naivnim pitanjima koja nas teraju da ponovo razmislimo o sopstvenim uverenjima. Uprkos težini vremena, deca i dalje umeju da zadrže radoznalost, humor i veru da učenje ima smisla – i to je možda najjači argument zašto vredi istrajati u ovom pozivu.
Sa takvim iskustvima ulazimo u novu školsku godinu. Međutim, realno je očekivati da će motivacija nastavnika biti pod pritiskom – naročito kada znaju da je njihov profesionalni i građanski stav ponekad bio kažnjen, bilo umanjenjem plate, bilo institucionalnim pritiskom.
Teško je od nastavnika tražiti da uđu u razred i ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo. A ipak, to nastavnici svakodnevno čine – pronalaze način da, između ličnih izazova i institucionalnih ograničenja, zadrže fokus na onome što je suština: kvalitetno obrazovanje i podrška deci.
Zato je vreme da stručna i široka javnost jasno i glasno zatraže ono što je odavno trebalo da postane praksa – sistemsku analizu stanja u školama nakon kriza i štrajkova, koja bi jednako pažljivo tražila i slabosti i potencijale. Ta analiza mora da obuhvati ne samo akademske rezultate, već i psihološke, socijalne i motivacione posledice po učenike i nastavnike. Samo tako možemo prestati da reagujemo na probleme tek kada postanu preveliki, i umesto toga početi da gradimo obrazovanje koje uči i raste iz svakog iskustva – pa i onog najtežeg.
Od 1. septembra, možda ne možemo obećati potpunu svežinu i bezbrižnost, ali možemo obećati iskrenost, profesionalnost i otvorenost. Ako nas je nečemu poslednja godina naučila, to je da je škola mnogo više od zgrade i nastavnog programa – ona je prostor zajedništva, otpornosti i nade. A koliko god burno bilo, nastavnici su ti koji i dalje drže kormilo, često bez zahvalnosti koju zaslužuju, ali sa svešću da od njihovog rada zavisi budućnost koju gradimo zajedno.”