Ако бисмо за васпитаче морали да, поред љубави према деци, одаберемо нешто по чему су посебни, то би свакако била – креативност. Свако ко је једном ушао у дечји вртић зна колико је тамо затекао креативних радова који су настали практично ни од чега. За овај труд васпитачи не траже посебну награду. Довољни су изрази одушевљења на дечјим лицима кад виде како им изгледа соба после украшавања.
Светлана Михајловић је васпитачица у ОШ „Скадарлија“ у Београду, где ради са децом у припремној предшколској групи, већ пуних 14 година. И најбољи је доказ да посао васпитача извор креативности која се може изродити и у неке друге професије.
Пре 6 година сасвим случајно је упловила у слатки свет израде фигурица од фондана и декорисања торти. Прву торту направила је ћерки за рођендан, а онда је почела да их прави и за децу из комшилука. За време ванредног стања када није било прослава рођендана, фондан је заменила глином. Та Светланина потреба за игром и стварањем довела је и до настанка бренда Smartclay. То су персонализовани предмети од глине, шоље, есцајг, накит…
На наше питање како је дошла на идеју да направи своју прву фигуру од фондана, каже да мисли да људи почињу да стварају случајно, игром судбине, из радозналости или после неког губитка или тешких момената.
„Тада то буде један од начина да се изборе са тескобом и проблемима, да промене фокус и усмере га на креативност и рад. То је био и мој начин. Пре неколико година, на предлог пријатељице сам направила прве фигурице од фондана, слатке гум пасте која је мене подсећала на пластелин. После фигурица сам се осмелила да декоришем торту за ћеркин рођендан и тако је све почело.“ – каже Светлана.
Додаје и да је временом љубав према овом слатком хобију расла. Истраживала је и усавршавала се, стекла и звање посластичара. Завршила је многе курсеве из ове области, учествовала на хуманитарним манифестацијама, у ТВ емисијама. За време изолације, због коронавируса, почела је да прави персонализоване декоративне шоље од глине.
На питање да ли мисли да су ова два посла којима се бави на неки начин повезана, Светлана каже:
„Љубав је њихов заједнички именитељ, љубав према послу и стварању. Креативност, машта и сналажљивост су особине које красе сваког васпитача. Понекад немамо на располагању сав потребан материјал за неку активност и рад, али нашим залагањем и маштом ипак успемо да направимо средства која нам користе у процесу рада. Сам процес стварања и размишљања, како да се од нечега направи нешто лепо и корисно је управо та спона између мог посла и хобија.“
Мислим да свако дете, као и сваки одрастао појединац у себи има неки дар који је потребно истражити и открити. Неко то открије рано, а неко, као ја, у зрелим годинама. Пожељно је на раном узрасту код деце подстицати машту и креативност, понудити им разноврсна средстава и материјал. Стимулативна средина је погодно тло за развој здраве и креативне личности.
Светлана каже и да су другари њене ћерке одушевљени и показују велико интересовање за сам процес стварања.
„Када су у прилици да гледају како радим питају да ли и они могу да учествују и пробају да нешто направе, да користе материјал и алат, па се често наш дом претвори у веселу ликовну радионицу.“ – прича нам ова креативна васпитачица.
Као што децу рођаци који наврате на кафу обавезно питају да ли више воле маму или тату, тако смо и ми Светлану морали да питамо који јој је од два посла дражи.
„Надам се да ће се још дуго мој посао и хоби преплитати, јер обоје чине нераскидиви део моје личности. Али ако би морала да бирам увек бих изабрала свој примарни посао за који сам се школовала. После 16 година рада и даље са истим ентузијазмом, посвећеношћу и љубављу радим са децом. Хоби ме опушта и обнавља енергију која ми је неопходна да се што могу боље посветити свом позиву васпитача.“