Са 12 година је завршио у Дому за децу без родитељског старања. Ту је почео да учи, да чита и пише и за шест година је толико савладао градиво да му је у марту ове године изашла књига “Град бола” и први тираж од хиљаду примерака је плануо. Овом причом која боли, Мети Камбери начео је и по шавовима поцепао социјални систем, такозване хранитеље, такозване васпитаче и такозване социјалне раднике
Већ га називају српским “милионером из блата”, што је засада претерано – још увек није милионер, а из блата јесте. Рођен је 29. новембра 2000. године у Нишу, не зна ко му је дао име Мети Камбери, не зна ко му је отац. Нема ниједну фотографију из детињства. Мајка, неписмена жена са Косова, препустила га је улици. Просио је, крао, коцкао, променио пет основних школа, боравио у хранитељским породицама и прошао голготу са тим “људима” који узимају децу само да би добијали материјалну помоћ.
“Више сам био на улици него код њих”, рећи ће Мети у неком тренутку док разговарамо телефоном. Тог јутра је закаснио на писмени, успавао се. Завршава ванредно средњу школу моде и лепоте у Нишу.
Са 12 година је завршио у Дому за децу без родитељског старања. Ту је почео да учи, да чита и пише и за шест година је толико савладао градиво да му је у марту ове године изашла књига “Град бола” и први тираж од хиљаду примерака је плануо.
Мети је сада нова појава на књижевном небу, али га нема у књижарама. Није хтео. Само продаја преко сајта. Овом причом која боли, начео је и по шавовима поцепао социјални систем, такозване хранитеље, такозване васпитаче и такозване социјалне раднике.
“Задовољан сам што се тиче публике, већ сам продао први тираж, вратио дугове, платио лектора, од другог ћу нешто и да зарадим. Писање је самачки живот; док сам писао, осећао сам се као самоубица. Предао сам се својој самоћи, а и навикао сам да будем сам. Али писање је и нова слобода коју сам пронашао. Темпераментан сам, и сву љутњу и бес, фрустрацију, нервозу због људи сам преточио у књигу. А почео сам да пишем када ми је свега било преко главе. Осам месеци сам писао, где год сам стигао, на клупи у парку, спавајући код другарице, писао сам жуљевитим рукама. Док сам писао роман, радио сам на грађевини, правили смо хотел. И теже је написати књигу него саградити хотел. Најтеже је било да нађем прави начин да избацим тугу из себе. Важно је бити искрен, а ја поуздано знам ко сам, као што знам да сам гладан.”
О животу на улици теже говори него што пише.
“Осладило ми се да тумарам улицама, да крадем, да проналазим другу децу која то исто раде. Живот на улици је хлеб са две коре. На улици научиш и да се бориш, да пробудиш звер у себи, да стекнеш другаре с којима делиш судбину, али и да срљаш. Доста сам се као клинац плашио мрака, али на улици нема страха јер мораш сам у мрак. Тако сам избијао сопствене страхове. Осетио сам бетон, спавање са празним цревима, тумарање, хладноћу, лоше друштво, неморал, пушење траве и све остало. Пролазио сам свашта, ишао у школу са бушним ђоновима. А опет, волео сам улицу без обзира на то што сам трчкарао бос по ужареном бетону. Било ми је океј да неком тражим паре, да ми купи да једем. Памтим батине које сам попио испред кафане од једног конобара. Није било лако, али поштују се улични кодекси. Улица је чудо, ако имаш материјала у себи, улица ће направити од тебе човека који може да промени нешто у друштву. Ако немаш снаге, онда те поједе мрак.”
Доста је и коцкао, нема дисциплине у коцки коју није пробао.
“Коцкари су и лопови и намазани преваранти, а ја суштински нисам ништа од тога. Последње паре сам давао, а нису биле мале, а да сам имао више дао бих и то. Када коцкаш, ти не улажеш само новац већ улажеш и губиш себе. А ја сам хтео да се спасем.”
Грађу за роман није тражио јер је то живело у њему 19 година.
“Када сам први пут дошао у дом, имао сам 12 година и два црна џака са собом. Видео сам ситну децу која се стално смеју, никада нису била намрштена. Тада сам први пут схватио шта је колектив, било је пар другара са којима сам раније крао. Ту сам научио како да се побијем, али и како да поштујем старије. Јесам крао, али када имаш само 12 година не можеш бити лопов. Радио сам на себи јер сам знао да ниједна паметна девојка неће бити са неким ко краде. Успех је био када нека нормална девојчица која зна да сам домац и даље хоће да се игра са мном.”
Мучно му је да се присећа тог периода, нарочито што је све те тегобе ставио на папир, па покушава да скрене тему црним хумором: “Је л’ знате који сладолед домац никада није јео? Породични.”
Жели да студира, да буде социјални радник, а има и ваљан разлог за то.
“Хранитељи су лоши људи, доста су халапљиви, они децу чувају само због пара. Има хранитеља који се труде да промене унутрашњи аспект деце, али већина то ради из користи. Чист материјализам. Само својој деци купују ствари. Моји хранитељи су били Роми, али нису само они криви већ и социјални радници, који поседују искуство и знање и они би требало да знају где ту децу шаљу, да их не дају онима који ни своју децу нису успели да изведу на пут, а камоли ону са улице, која просе, краду и немају родитеље. Никада нисам добио џепарац у хранитељској породици. Био сам гладан и поред хранитеља. Научио сам како треба та деца да се васпитају – овако не треба. Васпитачи су ме спутавали, они су стицали ауторитет тако што су нам завртали руку. Нико од васпитача није наручио моју књигу, али тета Марица, куварица, јесте. Бићу социјални радник. Створен сам многима да помогнем, многе слабе сам учинио јаким, иако сам и ја слабић.”
Ипак било је и светлих тачака на том трновитом путу. Боље речено, једна тачка која се зове се Емилија Ђуровић, васпитачица у дому. А Мети ју је видео и пре него што су постали блиски.
“Када сам имао осам година, Емилија је изашла из кафане са својим партнером и видела је како просим. Питала ме је како се зовем, ја сам рекао Мети, а она ми није рекла своје име. Али ми је касније постала васпитачица у дому. Она је моја идеолошка мајка. И сада сам као члан њене породице.”
Када је изашао из дома, продао је све своје књиге, за 20 евра.
“Тета Ема ми је доносила књиге, а доста књига сам и крао. Ко није украо књигу, тај никада није ни читао. Емилија ми је дала једну књигу Зорана Ћирића ‘Прислушкивање’ са посветом писца, коју сам такође продао. Сада бих волео да откупим ту књигу са потписом. Криво ми је било што сам морао да продам те књиге да бих се прехранио.”
Каже да у почетку није могао да чита класике, нарочито Достојевског.
“Ухватио сам се за грану која је била доста висока. И онда сам кренуо да читам нешто што ће да ми значи у животу, па сам узео ‘Буђење’, ‘Степски вук’, ‘Небо нема миљенике’, ‘Тријумфална капија’, ‘Ноћ у Лисабону’, ‘Ловац на змајеве’, ‘Хиљаду чудесних сунаца’… То ми је помогло да устанем са социјалног патоса. Живот који сам живео није достојан људског бића.”
Сада поново живи са мајком и братом у трошној кућици.
“Моја мајка је старија жена, неписмена, ниже интелигенције, необразована је и ја је ослобађам кривице, ослобађам све моје непријатеље, људе који су ме спутавали. Заправо, могу да им кажем хвала јер су ми били ветар у леђа. Моја мајка живи од социјалне помоћи, нема ништа, а све би ти дала. Она не зна колики сам успех постигао, зна да сам написао роман, али не зна да чита. Она не разуме шта се дешава. Оца не познајем. Врло кратко сам патио за биолошким родитељима, када си као клинац стално дискриминисан и трпиш увреде вршњака, огуглаш на све. Ту тугу сам пребродио као дете. Не патим због своје боје коже. А као мали стидео сам се свог имена и презимена, што сам ишао поцепан. Боја коже је пука форма. Ја немам веру, није ми проблем ни да се крстим ни да се клањам. Нервира ме када потенцирају да сам Ром, ја сам само дечко од 19 година.”
Ова књига је угледала светлост дана захваљујући издавачкој кући “Нова поетика”, чији главни и одговорни уредник Миломир Бата Цветковић каже да они објављују такозване ‘самофинансирајуће књиге’, што подразумева да аутор има готов рукопис и спонзора за штампу и онда је власник тиража. Али у овом случају десила се изнимка.
“Када смо добили Метијев рукопис, одлучили смо да га објавимо иако није имао спонзора. Снашли смо се уз помоћ пријатеља и пријатељевих пријатеља. И уместо да штампамо како у таквим случајевима обично бива 300 примерака, ми смо урадили хиљаду. Роман је написан лудо и брзо, филмски. Био је ризик, али се показало као добро. Поента је била да се што пре објави јер је Мети био у озбиљном финансијском проблему. У јануару смо добили рукопис, а у марту је књига већ била доступна. Многи не капирају све ужасе на том социјалном дну. Знамо површински да се тој деци дешавају страшне ствари, али се не бавимо тиме. Не раде у тим домовима баш хумани људи. Често се иживљавају над њима, бију их како стигну. А на страну прича о расизму коју деца тамне пути непрестано пролазе. Мети то добро хендлује. Али, рецимо, по изласку књиге Мети је добио батине, поцепали су му усну по принципу ‘што се сада ти правиш важан’. На том поднебљу и у тим њиховим релацијама Мети је сада још више угрожен. Зато покушавамо да му помогнемо да дође да студира у Београду”, каже главни уредник “Нове поетике”.
А Мети на све ово има да дода: “Немојте продати своју душу да бисте купили будућност. То није срећа.”
***
*Текст је оргинално објављену Недељнику, бр. 442
Аутор: Александар Ђуричић
Извор: Nedeljnik