Метод лењог родитељства и зашто је потребан у одгоју сваког детета

Posted by Аутор: Александра Цвјетић

Можда сте имали прилике да испратите, можда и нисте, али се у последње време све чешће помиње термин “лењо родитељство”. То би, отприлике, било нешто на супротној страни штапа у односу на хеликоптер родитељство и, док му име сугерише лењост, оно је заправо сасвим другачије.

У чему је, заправо, штос са лењим родитељством? Како се то постаје лењ родитељ и шта бива са децом тих родитеља?

Кад сам први пут чула за тај термин, помислила сам да је неко шпијунирао моју породицу петком после посла и школе.

То је, укратко, време које муж и ја проведемо у седећем/лежећем положају, док чекамо да стигне пица коју смо поручили за вечеру, док размишљам о гомили веша која ме чека овог викенда, док деца јурцају по кући, а нико их не пожурује да се спремају за кревет јер сутра рано устају.

У тим моментима осећам се само као некакав полуприсутан супервизор, неко ко је задужен само да пази да се нико (много) не повреди и да се ништа не запали. Свакако не звучи као неко “добро” родитељство. И често, баш баш често се не осећам као добар родитељ. Дакле, у тим тренуцима, ја сам родитељ и лења сам. То је, ваљда, лењо родитељство? Па, не сасвим.

Али је резултат заправо сличан.

Лењо родитељство је кад својој деци намерно стварате прилике да развијају осећај за самосталност, што ће им подстаћи самопоуздање, независност и одговорност. То је оно кад промишљено одступите како бисте дозволили детету да бије своје битке радије него да пожурите да решите проблем за њих. Оно кад их пустите да открију колико заправо могу сами, а да нису били ни свесни. А могу много!

Деца могу имати велике користи од овог приступа родитељству. Ако родитељи ускачу увек када задатак делује претешко за дете или им чак не дозвољавају да сами уђу у ситуацију која је за њих потенцијално изазовна, деца губе шансу да упознају све своје способности и науче шта заправо могу.

Додатно, а у зависности од узраста, деца могу почети да интернализују веровање да су неспособни – ако мама притрчава у помоћ, то је сигурно зато што она зна да ја то не могу сам. Овакав осећај, даље, може повећати анксиозност и детету може бити врло тешко да се суочи са системом изван куће, где нема маме да ускочи у помоћ.

Како се, онда, петак вече у мојој кући разликовао од лењог родитељства. Па, само по намери. Моја намера била је да се одморим од напорне недеље, а намера родитеља који свесно примењују лењо родитељство, да деца науче да буду самостална и развију животне вештине. А резултат је више или мање сличан.

А одакле почети ако желите да будете “лењ родитељ”?

1. Креирајте у свом дому “ДА” зону и дозволите им слободу унутар ње

Пронађите у својој кући једну зону, не мора то бити велики простор, где ће детету бити дозвољено да слободно истражује СВЕ (што га не може угрозити). Сместите ту реквизите који детету могу бити од користи, а који су у складу са узрастом, те да не захтевају ваш надзор док их дете користи. А онда се измакните и дозволите детету да истражује.

У зависности од дететовог карактера и узраста, можда ће им бити потребно да будете физички ту, близу њих, али поента је у томе да их у игри не усмеравате и не мењате ток. Пустите их да се играју онако како желе. Одолите искушењу да им помогнете ако се нешто муче да ураде – играчка коју никако да схвате како се користи или јастук који никако да наместе.

Дајте им времена и простора да обраде своју фрустрацију због тога што им нешто не иде и реше проблем. Управо је то циљ – да науче да су способни за много више него што им се чини.

2. Навикните се на природне последице

Кад детету дате одговорност, то подразумева да прихватате да ће се повремено дешавати да погреше. Да не ураде оно што би требало. Лењи родитељи ово прихватају, разумеју да би деца требало да осете природне последице свог понашања и од тога их не штите осим ако им је безбедност озбиљније угрожена.

Ево, рецимо, замислите једног четвртака који је сасвим способан да себи сам спакује ужину за школу као и ранац. У већини случајева би мама то радила за њега или макар проверавала да ли је све спаковао и завршио.

У случају лењог родитељства, мама ће по потреби спровести сина кроз тај процес и пустити га да у будуће сам обавља тај посао. Без проверавања да ли је то урадио како треба. Десиће се, готово сигурно, да дете нешто заборави. Опрему за физичко, свеску из математике или чак ужину.

И док ће већина мама бити у искушењу да потрчи свом мезимчету у спас и понесе му заборављене ствари, лења мама ће том искушењу одолети. Она зна да ће њена ћерка моћи и морати да се суочи са природним последицама тог искуства и да ће јој то помоћи да следећи пут буде опрезнија.

Укратко, лењо родитељство је заправо прелазак са става “Морам да ускочим и поправим ствари да моје дете не би забрљало” на став “Морам да се повучем и да видим може ли моје дете то само. Можда ће трајати дуже и можда ће створити бити мало нереда, али ако они то могу сами, онда сами и треба да ураде.”