Bilo bi sasvim pogrešno misliti da je biološki „kofer“ instikata koje nosimo dovoljan da bismo bili dobri roditelji. Bilo bi takođe pogrešno pretpostaviti da je mnogo teorijskog znanja preduslov da se postane dobar roditelj. Bilo bi loše pretpostaviti da i ono što je uspevalo u radu sa nekom decom, može isto tako dobro funkcionisati u radu sa vašim detetom. Na kraju krajeva, i sam konstrukt „dobrog“ roditeljstva je nešto što bi teško moglo da bude jednoznačno.
„Ko je od nas dovoljno zreo za potomstvo pre nego što ono stigne? Vrednost nije u tome da odrasli stvaraju decu, nego da deca stvaraju odrasle.“ (Piter de Vri)
Većina ljudi ima određenu teoriju o tome šta bi mogao biti dobar roditelj pre nego što to postanu. Možda je ta teorija neka sveža perspektiva u odnosu na onu koji su imali njihovi roditelji, a možda je zapravo samo replika ili tek u detaljima izmenjena verzija onoga što su njihovi roditelji radili. „Reči naših majki izlete nam iz usta čak iako smo se zakleli da nikada nećemo govoriti kao ona. Zamahnemo rukama da udarimo naše dete onako kako se očeva ruka ustremljavala na nas, a opet, zakleli smo se da nikada nećemo udarati našu decu,“ predlaže autorka Barbara Koloroso u knjizi „Deca to zaslužuju“. Ona takođe skreće pažnju i na to da mnoge neproduktivne ili za dete štetne tehnike dolaze upravo od takozvanih „eksperata“ što se roditeljstva tiče. Da se ne bismo uhvatili u koštac sa stavovima poput „ako je bilo dobro za mene, dovoljno je dobro za moju decu“ možda je najbolje preispitati sopstvenu roditeljsku filozofiju i preporučene tehnike nekih drugih ljudi (uključujući i nas sa blogova) kroz par principa koje predlaže:
1.Deca to zaslužuju. Duhovito dodaje B.Koloroso da se sasvim sigurno ne bavite roditeljstvom zbog novca, te je verovatno da se slažete da deca zaslužuju preispitivanje s vaše strane.
2.Neću da se prema detetu ophodim onako kako ne bih voleo da se ophode prema meni.
3.Ukoliko nešto deluje a pritom ne narušava ni moje, ni dostojanstvo mog deteta- samo napred. Naime, ono što deluje nije nužno dobro. Potrebno je pronaći rešenje koje neće narušavati ni na koji način ni vaše mišljenje o sebi, niti detetovo viđenje sebe samog.
Ona sredstva za kojima najčešće posežemo su nagrade i kazne. Iako je vaspitavanje kroz nagrađivanje i kažnjavanje stara priča koja datira u vreme pre ikakvih naznaka o psihološkim teorijama, to kako zapravo možemo usloviti dete da radi određene stvari kroz jasne smernice koje su laboratorijski pokazane kao efikasne, jesu zalog takozvane bihejviorističke psihologije i u sklopu nje, teorija učenja. Važno je znati da su teorije učenja pre svega ispitivane na životinjama, a u retkim slučajevima na ljudima. Ta ista psihološka struja je odbacila sve one pojmove koje mi svakodnevno upotrebljavamo poput emocija ili slobodne volje. To je struja koja se oslanjala samo na ono što je merljivo. Bez sumnje, takva struja nam je dala ogroman broj saznanja, ali treba dovesti ponekad u pitanje da li zaista ono što se pokazalo kao delotvorno u dresiranju životinja jeste ono što treba primenjivati na deci?
Pretnje, kazne, nagrađivanja i podmićivanja su toliko ukorenjena u našoj kulturi da ih retko preispitujemo. Domaći će se napisati zato što će dete dobiti dozvolu da se igra kasnije. Nema TV-a cele nedelje ukoliko dete ne obavi svoje dužnosti. Nesumnjivo, ove alatke deluju. Hvala teorijama učenja na tome! Međutim, takođe čine da deca postaju zavisna od nagrada i bojažljiva od kazni. Neko bi prokomentarisao: „Naravno, loše je kažnjavati dete, naročito fizički! Ali, šta je loše sa nagradama?“ Alfi Kon govori o konceptu „kontrole kroz obmanjivanje“ i tome kako se nagrade koriste kao manipulativno sredstvo ne bi li smo decu naterali da se ponašaju onako kako mi to želimo. To što mi nazivamo podmićivanjem, međutim nije ništa različito od prijatne pretnje. „Ako budeš bio dobar na treningu, posle možeš da iraš igrice“, je prijatnija formulacija sledećeg: „Nećeš igrati igrice ukoliko budeš zabušavao!“ Takođe, deca kroz nagrade uče šta im pomaže, a šta ne da dođu do nekog cilja i određeno ponašanje sagledavaju kao instrument da dođu do neke nagrade, umesto da uče da „nagrada za nešto što je dobro urađeno je to što ste to uradili“ (Ralf Valdo Emerson). Dobro urađena stvar treba da bude nagrada po sebi.
Nemojte shvatiti ovaj blog post kao instrukciju da u potpunosti odustanete od nagrada i kazni. Važno je da iz ovog bloga izvučete poruku da se problem stvara onda kada upotrebljavamo nešto što je deci potrebno, ili što je predmet njihove želje, da uradimo ono što mi želimo da oni urade.
Ukoliko postoji mogućnost da se ne primenjuju nagrada i kazna, i ukoliko u tim trenucima tražite alternativna rešenja, mi ćemo evo ponuditi neke od alatki. Veoma su jednostavne, i verujemo da su toliko bliske umu da vam neće ni biti problem primenjivati ih.
Ohrabrenja: Njima ne osuđujemo i ne naglašavamo vrednost deteta. Ohrabrenja podstiču, inspirišu i izražavaju veru u dete da će uspeti da dođe do nekog cilja. „ Verujem u tebe“, „Pokušaj, a ja ću biti tu da ti pomognem ukoliko bude bilo potrebno“, „Znam da ti to možeš“.Nemojte shvatiti ovaj blog post kao instrukciju da u potpunosti odustanete od nagrada i kazni. Važno je da iz ovog bloga izvučete poruku da se problem stvara onda kada upotrebljavamo nešto što je deci potrebno, ili što je predmet njihove želje, da uradimo ono što mi želimo da oni urade.
Povratna reakcija– Komentari: Neutralna povratna reakcija. Način da se daju smernice koje pomažu da se određene aktivnosti organizuju i sortiraju. „Trebalo bi da završimo obaveze pre nego što odemo na utakmicu“
Povratna reakcija- Komplimenti: Oni su posledica nečega što je uradilo dete. Svrha koplimenta je da pokaže zahvalnost („Hvala ti što si mi napravila divnu čestitku“), prizna upornost („Znam da je bilo teško raditi sve one vežbice na času ali si to izdržala fantastično!“) ili saznanje da je nešto odrađeno kako treba („Super si sredio sobu!“) Sa komplimentom je važna namera. Ukoliko mu je namera da kontroliše, on je još samo jedno manipulativno sredstvo. Priznajte da je i vama kao odraslima naporno da slušate kako vam neko priča sjajne stvari samo da bi dobio nešto od vas. Niko ne voli šlihtare :). Zato nemojte ni vi to raditi.
Konstruktivna kritika: Vrlo često kada dete uradi nešto što nije trebalo ili upakujemo kritiku tako da izgubi svoj smisao („Sigurna sam da si ti dobra devojčica, ali si sad uradila pogrešnu stvar“) ili ponudimo izgovor („Ma nisi ti to namerno, je l’ da?“). Ili pak preteramo u kritici i to tako što zaboravimo da odvojimo dete kao osobu od njegovog ponašanja („Bezobrazniče jedan!“, „Plašljiva bebo!“, „Smotanko!“) Važno je da konstruktivna kritika bude upućena na delo, pravo na grešku ili problem. „To što si uradila nije u redu. Možda bi mogla da pokušaš ovako!“ Takođe, konstruktivna kritika može da ima formulaciju želje. „Volela bih kada bismo mogle da zajedno radimo kućne poslove. Često se desi da kada sam radim po kući, da se umorim i da nemam energije ni za šta. Šta misliš o tome?“ Sigurno će dobiti mnogo konstruktivniji odgovor od opaske: „Lenštino, mogao bi nekad da uradiš nešto u kući“.
Ova oruđa mogu biti mnogo korisnije sredstvo od nagrada i kazni. Ona stvaraju osnovu za kreiranje drugačijih načina ponašanja koja se ne baziraju na koristi, primopredaji, izbegavanju i strahu od kazne. Za kraj, evo jedne ilustracije B.Koloroso o omladini čije se ponašanje oblikuje metodom šargarepe i pruta:
Kao nastavnik, posmatrala sam decu koja dolaze u obdanište verujući da mogu nešto naučiti. Bili su uzbuđeni, motivisani, znatiželjni, puni smisla za avanturu i ukoliko roditelji nisu uobičavali da im daju 5 zvezdica jer su namestili krevet, ova decu nisu čak ni znala kako da pitaju: „Šta ćete mi dati ako uradim ovu stranicu u vežbanki?“. Do 3. Razreda već su pitali:“Šta ćemo mi dobiti?“, u 6. :“Moramo li to da uradimo?“ Kad dođu do srednje žele da znaju „Da li se to računa za nešto?“ A poslednje godine srednje škole sve se svede na „Želim kola kada maturiram“
Daleko od toga da ovo govori o inherentnoj sebičnosti, pohlepi, mladih ljudi… Više o tome koliko smo usvojili neke bihejviorističke norme kao sasvim „normalan“ deo svakodnevnice. (Daj mi ovo, ja ću uraditi ono. Šta dobijam time ako uradim ovo?) Iako kapitalistički režimi od takvog načina razmišljanja prosperiraju, pitanje je da li će sa takvim režimom vaspitanja vaše dete postati osoba koja veruje u sebe, koja zna da se preispita, da promisli o svom delanju, da pomogne drugoj osobi, da razvije svoju radoznalost i teži ka saznanju.
Ovaj tekst je jedan od uvodnih koje ćemo imati na blogu o roditeljstvu. Pišite nam o svojim iskustvima, šaljite nam komentare i pomozite nam da što bolje odgovorimo vašoj radoznalosti!
Ana Jovanović, psiholog i psihoterapeut u edukaciji
Izvor: pokretzaokret.rs