Пред почетак нове школске године, стање у просвети поново је у фокусу јавности. Ресорни министар Дејан Вук Станковић у интервјуу за НИН говори о Нацрту закона о основама образовања и васпитања, положају и аутономији Универзитета у Београду, позицији БУ на Шангајској листи, али и плановима за већу конкуренцију у високом образовању.
На прагу школске године рекли сте да је образовни систем спреман за почетак наставе. Синдикати, међутим, указују на недостатак наставног кадра, рад на одређено, плате, администрацију и урушавање угледа наставника. Како гледате на њихове замерке?
Наведите ми једну друштвену делатност у Србији која је финансирана од државе и која је у финансијском смислу толико одскочила као просвета. Плате за протекле две године порасле су најмање 30 одсто, и у основном и средњем образовању, уз изједначавање коефицијената када је реч о високом образовању.
И то све у години у којој није било наставе и у којој је систем био потпуно политизован. Дакле, прича да се не улаже довољно није тачна. Не улаже се онолико колико би можда требало у материјални положај запослених, немамо потпуно подударање између просечног личног дохотка и плате почетника у просвети, али када погледате упоредну статистику европских држава, видите да ни тамо нема потпуне подударности. Има земаља где су плате више, али и оних где су ниже, а које су по економским параметрима моћније од Србије.
Па одакле онда овакве реакције синдиката?
Код наших синдиката важи став – „Будимо реални, тражимо немогуће“ – да би се ваљда тако подизала њихова политичка и морална цена у јавности, а у суштини наметао терет држави да у свему буде савршена, при чему они могу да буду несавршени. Истовремено, ми водимо отворен дијалог са синдикатима, поштујемо њихову реч и партнерски учествујемо у разматрањима релевантним за просвету. Али као министар просвете не водим економску политику. Ако мене лично питате, као човека који је све у животу добио од образовања, сматрам да почетна плата у просвети треба да буде 120 одсто просечне плате у Србији, јер познајем специфичност наставничког звања, било да говоримо о основној, средњој школи или универзитету.
Али исто знам да су економске прилике у земљи такве да морамо водити рачуна о будућим економским неизвесностима. Држава мора да води рачуна о макроекономској и друштвеној стабилности.
У јавности се појавио Нацрт закона о основама образовања и васпитања, са спорним одредбама о лиценци наставника, удруживању ученика и Савету родитеља. Шта се дешава са тим нацртом?
Закон је на доради и усаглашавању са релевантним субјектима. Прошли смо јавну расправу која је била на вишем нивоу политичке и културе дијалога него што је то случај са оним што се дешава у Скупштини Србије.
Чула су се различита мишљења, издвојили смо неке примедбе и дорадили закон. У разговорима са синдикатима дошли смо до закључка да у овом тренутку треба наставити дораду. Закон ће вероватно бити предмет скупштинских расправа након формирања новог сазива парламента и нове владе.
Да ли је код нас већи проблем у квалитету закона или у његовој примени?
Неки наши закони морају да се дораде, али када гледате целокупни правни систем, већи проблем је у примени и санкционисању кршења закона.
Зашто?
Мало је то ствар менталитета, мало политичких констелација и мало тренутка у којем живимо, који је веома турбулентан и носи различите ризике. Ми живимо у свету у којем смо вероватно у предворју неког већег сукоба који има дугорочне последице.
Замислите како ћете да развијате правну културу и санкционисање кршења закона у земљи која баш и нема стабилне и кредибилне институције као што је Србија. Да бисте развили институције, потребно је уложити огромну социјалну енергију, а друго, то је ствар еволуције. То могу да кажем и као неко ко се бавио правном филозофијом.
Цео интервју: НИН