Pred početak nove školske godine, stanje u prosveti ponovo je u fokusu javnosti. Resorni ministar Dejan Vuk Stanković u intervjuu za NIN govori o Nacrtu zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, položaju i autonomiji Univerziteta u Beogradu, poziciji BU na Šangajskoj listi, ali i planovima za veću konkurenciju u visokom obrazovanju.
Na pragu školske godine rekli ste da je obrazovni sistem spreman za početak nastave. Sindikati, međutim, ukazuju na nedostatak nastavnog kadra, rad na određeno, plate, administraciju i urušavanje ugleda nastavnika. Kako gledate na njihove zamerke?
Navedite mi jednu društvenu delatnost u Srbiji koja je finansirana od države i koja je u finansijskom smislu toliko odskočila kao prosveta. Plate za protekle dve godine porasle su najmanje 30 odsto, i u osnovnom i srednjem obrazovanju, uz izjednačavanje koeficijenata kada je reč o visokom obrazovanju.
I to sve u godini u kojoj nije bilo nastave i u kojoj je sistem bio potpuno politizovan. Dakle, priča da se ne ulaže dovoljno nije tačna. Ne ulaže se onoliko koliko bi možda trebalo u materijalni položaj zaposlenih, nemamo potpuno podudaranje između prosečnog ličnog dohotka i plate početnika u prosveti, ali kada pogledate uporednu statistiku evropskih država, vidite da ni tamo nema potpune podudarnosti. Ima zemalja gde su plate više, ali i onih gde su niže, a koje su po ekonomskim parametrima moćnije od Srbije.
Pa odakle onda ovakve reakcije sindikata?
Kod naših sindikata važi stav – „Budimo realni, tražimo nemoguće“ – da bi se valjda tako podizala njihova politička i moralna cena u javnosti, a u suštini nametao teret državi da u svemu bude savršena, pri čemu oni mogu da budu nesavršeni. Istovremeno, mi vodimo otvoren dijalog sa sindikatima, poštujemo njihovu reč i partnerski učestvujemo u razmatranjima relevantnim za prosvetu. Ali kao ministar prosvete ne vodim ekonomsku politiku. Ako mene lično pitate, kao čoveka koji je sve u životu dobio od obrazovanja, smatram da početna plata u prosveti treba da bude 120 odsto prosečne plate u Srbiji, jer poznajem specifičnost nastavničkog zvanja, bilo da govorimo o osnovnoj, srednjoj školi ili univerzitetu.
Ali isto znam da su ekonomske prilike u zemlji takve da moramo voditi računa o budućim ekonomskim neizvesnostima. Država mora da vodi računa o makroekonomskoj i društvenoj stabilnosti.
U javnosti se pojavio Nacrt zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, sa spornim odredbama o licenci nastavnika, udruživanju učenika i Savetu roditelja. Šta se dešava sa tim nacrtom?
Zakon je na doradi i usaglašavanju sa relevantnim subjektima. Prošli smo javnu raspravu koja je bila na višem nivou političke i kulture dijaloga nego što je to slučaj sa onim što se dešava u Skupštini Srbije.
Čula su se različita mišljenja, izdvojili smo neke primedbe i doradili zakon. U razgovorima sa sindikatima došli smo do zaključka da u ovom trenutku treba nastaviti doradu. Zakon će verovatno biti predmet skupštinskih rasprava nakon formiranja novog saziva parlamenta i nove vlade.
Da li je kod nas veći problem u kvalitetu zakona ili u njegovoj primeni?
Neki naši zakoni moraju da se dorade, ali kada gledate celokupni pravni sistem, veći problem je u primeni i sankcionisanju kršenja zakona.
Zašto?
Malo je to stvar mentaliteta, malo političkih konstelacija i malo trenutka u kojem živimo, koji je veoma turbulentan i nosi različite rizike. Mi živimo u svetu u kojem smo verovatno u predvorju nekog većeg sukoba koji ima dugoročne posledice.
Zamislite kako ćete da razvijate pravnu kulturu i sankcionisanje kršenja zakona u zemlji koja baš i nema stabilne i kredibilne institucije kao što je Srbija. Da biste razvili institucije, potrebno je uložiti ogromnu socijalnu energiju, a drugo, to je stvar evolucije. To mogu da kažem i kao neko ko se bavio pravnom filozofijom.
Ceo intervju: NIN