Министарство за бригу о породици и демографију најоштрије је осудило, како се наводи, неистините информације и произвољне интерпретације које су се појавиле у јавности поводом измена и допуна Породичног закона.
Из Министарства оцењују да су ове интерпретације усмерене искључиво на погрешно информисање и довођење у заблуду грађана, пре свега родитеља, као и беспотребно ширење панике.
”Породични закон није мењан пуних 20 година и било је потребно да се прилагоди раније извршеним изменама других закона, пре свега у области здравства и социјалне заштите, те да се прилагоди реалном животу и пракси. Изнад свега, циљ је да се, кроз измене и допуне закона, додатно унапреди породичноправна заштита. Такође, било је потребно и то да се домаћи правни оквир усклади са међународним важећим стандардима и ратификованим конвенцијама у области остваривања и заштите права детета, заштите особа са инвалидитетом и заштите жена од насиља и насиља у породици.” – наведено је у саопштењу Министарства.
Додају и да неке од промена које закон предвиђа јесу укидање малолетничких бракова и телесног кажњавања деце током чувања, подизања и васпитања од стране родитеља, хранитеља, старатеља и свих других лица код којих се дете налази, а једна од новина јесте и укидање института потпуног лишења пословне способности.
Што се тиче забране телесног кажњавања деце, које је, како наводе из Министарства, и довело до највећих полемика у јавности, предложени члан којим се укида физичко кажњавање деце нетачно је интерпретиран и то на потпуно неприхватљив начин „држава шаље контролу у кућу“, „држава одузима децу“, „држава кривично гони због шамара и ћушки“ итд.
„Због свега овога, у јавности се створила погрешна слика да ће сваки физички контакт родитеља и детета аутоматски довести до контрола, санкција, казни, одузимања деце. Такође, изводе се и паушални закључци како се родитељима овим законом, наводно, одузима право да васпитавају децу, да се даје превише слободе деци и да се разара породица“, упозоравају из Министарства.
Министарство за бригу о породици и демографију указује и на то да Породични закон није никакав инструмент за кажњавање родитеља нити механизам за давање самовоље деци, него нормативни оквир који нам показује пут и начин како да се као друштво развијамо и усмеравамо.
Подсећају и да сам појам физичког кажњавања, такође, није никакав новитет који се на мала врата уводи у наше законодавство, него је у нашем систему постојао и раније.
”Треба, дакле, разликовати појмове телесног кажњавања од злостављања детета. Према Општем протоколу Владе, и једно и друго понашање јесу видови насиља над дететом. Међутим, с обзиром на последице по дете, и одговор државе према родитељима је различит. За злостављање детета родитељима може бити изречена од стране суда мера лишења родитељског права, а за телесно кажњавање детета, као васпитног средства, Нацртом закона су предвиђене мере превентивног и корективног надзора, које спроводи центар за социјални рад.
Основна идеја кад говоримо о последицама телесног кажњавања, дакле, јесте едукација, а не кажњавање. Превентивни и корективни надзор који је предложени у овом случају подразумевају саветовање, обуке и едукацију о ненасилним методама васпитавања деце и одговорном родитељству, свакако не значе директно или прекомерно мешање државе у породичну сферу, а сигурно не повлачи са собом аутоматску санкцију одузимања деце од родитеља.”
На све ово, истичу из Министарства, надовезује се и паника која се ствара око наводне апликације која се развија за пријаву родитеља од стране деце. Овај навод, такође, је крајње погрешно схваћен, истргнут из контекста и исконструисан на основу предлога одредбе којом се желела постићи боља сарадња, контрола поступања, извештавања, те координације рада органа и институција и то искључиво у случајевима насиља над децом, а не физичког кажњавања деце.
Србија је земља која развија нулту толеранцију на породично насиље, самим тим и на насиље над децом. Још једном истичемо да апликација није била усмерена ни у којем облику за пријаву физичког кажњавања деце, већ на пријаву насиља које је јасно дефинисано у предметном члану и односи се на: наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношење телесне повреде, затим присиљавање, навођење или уцењивање на сексуални однос итд.
Напомињемо и да ово решење управо због злонамерног тумачења током јавне расправе није остало у Нацрту закона.
Суштина укидања телесног кажњавања деце, које је привукао интересовање јавности, јесте да се пажња усмери на то да се физичко кажњавање деце не сматра добрим начином васпитања и требало би користити прикладније васпитне методе, а којима се остварује сврха васпитања.
Одговорно и савесно родитељство данас захтевају да се осмисле „казне и границе“ које не вређају достојанство и људскост детета, већ му помажу да учи и да се развија, што је суштина предложеног законског оквира. У томе родитељима подршку могу пружити стручни радници, центри за социјални рад и друге установе оспособљене за помоћ породицима. Обавеза државе јесте да обезбеди релевантне програме подршке родитељима у вршењу одговорног родитељства, и да их кроз различите обуке усмери ка позитивним васпитним методама.
С тим у вези, истичу из Министарства за бригу о породици, паушални наводи да се у закону помињу родитељ број 1 и родитељ број 2, да се задире у саму дефиницију породице, мења њена суштина и да ово представља својеврсан експеримент над породицом, неприхватљиви су, како за јавни дискурс, тако и за тему измена и допуна Породичног закона, док сасвим нису прикладни за аргументовану употребу, будући да Нацрт закона не садржи дефиниције породице, не омогућава истополне бракове нити родитеље један и два.
Такође, у јавности су се појавила злонамерна тумачења појма „економског насиља“, које је уведено на основу норме међународног права, а које се у пракси највише односи на насиље над женама, где им се не омогућује да се запосле или управљају новцем.
”Напомињемо и то да се економско насиље налази, између осталог, и у делу образложења Закона о остваривању права из Алиментационог фонда, те да је циљ доношења тог закона управо спречавање економског насиља над децом, у смислу недавања издржавања/алиментације, и да се овај појам свакако не односи на куповину скупоцених патика или луксузног летовања. Свако злонамерно банализовање међународно установљених врста насиља наносе огромну и непроцењиву штету домаћој јавности.” – стоји у саопштењу.
Оно што је, такође, изазвало полемику у јавности јесте то што Нацрта закона о изменама и допунама Породичног закона садржи одредбу која је усклађена са чланом 1. Конвенције о правима детета УН-а, а која гласи „да је дете свако људско биће које није навршило 18 година живота“.
”На овај начин, тврде неупућени, наводно, се брише кривична одговорност детета од 14 година. Министарство упућује на то да граница од 14 година као узраст који дефинише дете не постоји у Породичном закону, али да постоји у другим законима, нпр. у Кривичном законику, и за потребе тог законика има своју сврху која се односи на границу кривичне одговорности.” – наводе из Министарства за бригу о породици.
Када је у питање мишљење детета, предложеним Нацртом закона се укида старосна граница од 10 година за изражавање мишљења детета у управним и судским поступцима у којима оно учествује. Такво решење није ново. Ово право детета већ постоји у важећем Породичном закону, само је сада брисана ова старосна граница, чиме се домаће право у потпуности усклађује са чланом 12. Конвенције о правима детета, који прописује да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета.
”У ту сврху, детету се посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона. Дакле, Конвенција не предвиђа узраст детета за давање мишљења, већ је важна способност формирања мишљења, што се оцењује у сваком конкретном случају. Понављамо, Конвенција као универзални међународни документ о правима детета не предвиђа узраст детета у контексту остваривања овог права. Дакле, свако дете има право на изражавање мишљења, али се то мишљење, као и што је до сада то био случај, цени у складу са годинама живота и зрелошћу детета. Као и до сада, институције су ту и стручњаци који процењују. Понављамо и то да члан 4. наведене Конвенције прописује да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији.” – наведено је у саопштењу.
Такође, Нацртом није мењана старосна граница од 15 година, када дете може да се изјасни са којим родитељем жели да живи. И даље постоји та одредба у Породичном закону која даје право детету старијем од 15 година да одлучи са којим родитељем жели да живи. О томе се дете пита, на пример, у случају када се води поступак развода. Право детета на изражавање мишљења је друга врста права од овога.
”Наводимо да је Министарство за бригу о породици и демографију кад је кренуло у измену и допуну Закона, водило рачуна о томе да је у питању системски закон. Радна група која је радила на изради Нацрта закона, и чији је састав јавно објављен, састављена је од представника свих релевантних органа, од министарстава надлежних за рад и социјалну заштиту, здравље, просвету, унутрашње послове, државну управу и локалну самоуправу, преко републичког и покрајинског завода за социјалну заштиту, као и покрајинског секретаријата, до Заштитника грађана. Такође, на основу јавног позива у рад Радне групе укључене су организације цивилног друштва.” – стоји у саопштењу.