Мислите ли да ми је забавно док вриштим, бацам се и непрестано ударам главом о под? Мислите ли да уживам када доживим слом пред другима који у мене зуре? Мислите ли да ми је забавно када не могу мирно сједити, када се залетавам у зидове игнорирајући вашу помоћ? Мислите ли да ми је забавно док сузних очију гледам у празно, док вам окрећем леђа јер сам преплављен и гасим се? Мислите ли да ми је забавно када се ударам шакама у лице све док фрустрација не нестане? Мислите ли да вас уживам гристи и ударати када вас волим?
Када слушам људе како расправљају о мом понашању питам се што је то што их наводи да волим то радити, да проналазим задовољство у стварању расула, стреса и напетости – како себи, тако и другима? Да ли мислите да бих то радио када бих имао другачији начин да ријешим свој проблем? Када бурно реагирам кажете да само тражим пажњу. И као да ја у томе уживам, па ме игнорирате? Да ли се икада запитате зашто ја уопће требам вашу сталну пажњу? Зашто се неприкладно понашам како бих је добио? Умјесто да ме игнорирате покушајте ме чути и разумјети ме зашто се имам потребу на такав начин понашати. Тражење пажње је очити разлог, али запитајте се зашто требам толику пажњу и зашто се тако понашам да бих је добио. Немојте ме само игнорирати. То ме неће ничему научити, али се зато осјећам усамљено и нежељено. То не рјешава узрок мом понашању, нити ме учи бољем начину рјешавања проблема.
Када бурно реагирам због захтјева које сте пред мене поставили и присиљавања да сурађујем, моје понашање не наградите могућношћу да из те ситуације побјегнем. Кажете да својим понашањем манипулирам како бих избјегао ствари које не волим. Да ли сте се икада запитали зашто имам потребу да нешто избјегнем или од тога побјегнем? Што је то у вашем захтјеву што ме тјера на бијег? Ако већина дјеце спремно сурађује, зашто се ја томе одлучно опирем? Не мислите ли да се не бих тако понашао да се осјећам довољно сигурно и да знам како ријешити проблем? Ако је мој мозак преплављен, како могу размишљати и носити се са свиме?
Зашто мислите да ми помаже ваше инзистирање да пролазим кроз догађаје у којима ме преплаве осјећаји? Како мислите да ћу се моћи носити са ситуацијом ако ми је мозак преоптерећен стимулацијом? Чему ме то учи ако у тим тренуцима мој мозак не упија нова знања? Како ме онда присиљавање на такве ситуације може научити да се с њима носим?
Питам се зашто си не постављате таква питања. Називате ме манипулатором, лажљивцем, да вас не поштујем, да се инатим. Као да ја намјерно изабирем такво понашање. Као да знам другачије. Када разговарате о мени говорите како се морам научити реагирати примјереније, да не будем размажен, научим цијенити друге, да боље сурађујем. Говорите као да се ја на неки начин забављам свјесно бирајући своје реакције. Не видите оно што ви требате промијенити, већ мене присиљавате на промјене. Грдите ме, тјерате, кажњавате, обуздавате као да се ја намјерно тако понашам. Да ли сте толико блесави да не мислите како бих се и ја понашао као сва друга дјеца, само да знам, могу, да сам сигуран у себе? Да бих се и ја више забављао кроз сурадњу, пажњу и награђивање за позитивне реакције? Погледајте моје лице! Погледајте моје реакције! Погледајте моје осјећаје!
Како вам пада на памет да је мени забавно?
Извор: autizamsite.wordpress.com