Новац је један од највећих изума човечанства. Замислите какве су проблеме некада имали људи када су покушавали да између себе праведно размене добра и услуге. Шта је могао да уради пастир који је желео да добије грнчарију која вреди само трећину овце коју је он понудио у размену?
Данас знамо да је новац важан за постизање одређеног квалитета живота. Иако новац не може да донесе срећу, он нам помаже да испунимо своје различите жеље, али и жеље људи које волимо. Зато поседовање новца доноси моћ, тачније „куповну моћ”. Иако много тога не може да се купи, ова врста моћи јесте веома важна.
Новцу се приписује још једна, негативна особина: да промени људе на лошије. Типичан пример је када неко ко се обогати промени однос са људима са којима се претходно дружио и лепо слагао. Када неко почне да избегава некадашње пријатеље, па чак и рођаке, када се према њима понаша презриво, шта они могу да закључе него да – новац квари људе. То постаје истина на коју људи упозоравају своју децу. Тако се са генерације на генерацију преноси уверење да су људи или добри и сиромашни или покварени и богати. Последица је да се некада код сиромашнијих ствара утешни доживљај моралне супериорности.
Кад се одговорност за нечију негативну промену припише поседовању новца и богатства, а не особи која се променила, следи да она није крива, већ да је крив новац који је „зло”. Ово уверење може да делује и као несвесна негативна сугестија која саботира стицање новца. Када неко ко иначе верује да новац квари људе почне добро да зарађује, може да има утисак да се „квари” као особа. Он може да буде задовољан због тога што има све више новца, али истовремено и уплашен да га толики новац трансформише у лошу и покварену особу. Да би спасио свој идентитет доброг човека, може почети несвесно да саботира дату активност која му доноси приходе. А када се због те саботаже приходи смање толико да се више плаши да ће се покварити, тада се опет осећа сигурно.
Новац нема моћ да поквари нечији карактер. Поседовање новца и богатства само ослобађа особу да покаже каква је заиста. Када су људи сиромашни усмерени су једни на друге, јер им узајамна солидарност помаже да преживе, али када се неко обогати, тада му други људи нису потребни. Тада на друге почиње да гледа као на „трошак” или „добит”, као на пријатност или непријатност; тада не жели да трпи оне поступке других које је раније трпео да би сачувао добре односе.
Моћ и статус које доноси богатство ослобађају и чине видљивим прави карактер особе. То је у складу са оном народном изреком – дај некоме власт да би видео какав заиста јесте.
Данас знамо да је новац важан за постизање одређеног квалитета живота. Иако новац не може да донесе срећу, он нам помаже да испунимо своје различите жеље, али и жеље људи које волимо. Зато поседовање новца доноси моћ, тачније „куповну моћ”. Иако много тога не може да се купи, ова врста моћи јесте веома важна.
Новцу се приписује још једна, негативна особина: да промени људе на лошије. Типичан пример је када неко ко се обогати промени однос са људима са којима се претходно дружио и лепо слагао. Када неко почне да избегава некадашње пријатеље, па чак и рођаке, када се према њима понаша презриво, шта они могу да закључе него да – новац квари људе. То постаје истина на коју људи упозоравају своју децу. Тако се са генерације на генерацију преноси уверење да су људи или добри и сиромашни или покварени и богати. Последица је да се некада код сиромашнијих ствара утешни доживљај моралне супериорности.
Кад се одговорност за нечију негативну промену припише поседовању новца и богатства, а не особи која се променила, следи да она није крива, већ да је крив новац који је „зло”. Ово уверење може да делује и као несвесна негативна сугестија која саботира стицање новца. Када неко ко иначе верује да новац квари људе почне добро да зарађује, може да има утисак да се „квари” као особа. Он може да буде задовољан због тога што има све више новца, али истовремено и уплашен да га толики новац трансформише у лошу и покварену особу. Да би спасио свој идентитет доброг човека, може почети несвесно да саботира дату активност која му доноси приходе. А када се због те саботаже приходи смање толико да се више плаши да ће се покварити, тада се опет осећа сигурно.
Новац нема моћ да поквари нечији карактер. Поседовање новца и богатства само ослобађа особу да покаже каква је заиста. Када су људи сиромашни усмерени су једни на друге, јер им узајамна солидарност помаже да преживе, али када се неко обогати, тада му други људи нису потребни. Тада на друге почиње да гледа као на „трошак” или „добит”, као на пријатност или непријатност; тада не жели да трпи оне поступке других које је раније трпео да би сачувао добре односе.
Моћ и статус које доноси богатство ослобађају и чине видљивим прави карактер особе. То је у складу са оном народном изреком – дај некоме власт да би видео какав заиста јесте.
Зоран Миливојевић
Извор: politika.rs