Ја сам иначе оптимистична особа. Вјерујем да се све може ријешити и да не треба драмити без потребе. Управо зато морам рећи да је модерно родитељство у озбиљном проблему, а надам се да ћете слушати, али веома пажљиво. Радила сам са дјецом широм свијета, а у задње двије деценије све чешће се сусрећем са коментарима родитеља, који баш као и ја сматрају да постоје огромни проблеми. А ево који су то највећи.
Почели смо се плашити своје дјеце. Када ујутру правимо доручак и гријемо млијеко за дјецу, ако кажу да желе другачији прељев или било шта што би им више одговарало, почнемо паничарити и мијењати све по њиховој жељи, само како би им удовољили. Грешка! Ко је у тој причи родитељ, зашто све мора бити по њиховом? Нико не каже да требате константно наређивати, али не требате себи стварати додатно оптерећење, тако што ћете им удовољавати све. Запитајте се какву им лекцију на тај начин шаљете. Да ће добити све што пожеле, ако пожеле. Хоће ли?
Када се дјеца лоше понашају, родитељи су често склони да то припишу оној “тако сва дјеца раде”. Вјерујте, није тако. Дјеца су у стању урадити много више од очекиваног, било да се ради о манирима, поштовању према старијима, самоконтроли и великодушности. Мислите да дјеца не знају сједити пристојно у ресторану за вечером? Или да не знају за собом склонити и почистити? То је глупост, јер једини разлог зашто мислите да то не знају и не могу је тај што им нисте никада дали прилику да науче. Подигните љествицу очекивања и видјећете шта су све у стању да савладају.
Изгубили смо осјећај да и други учествују у процесу одгајања наше дјеце. Раније су то били и наставници, возачи бусева, пријатељи, други родитељи дјеце са којом се наша дјеца друже. А онда се одједном десило да се унервозимо сваки пут када неко други каже нешто о нашој дјеци, јер побогу ко су они да нама говоре како ће се они понашати. Ипак су то наша дјеца. Подржавамо само оне који подржавају наш начин одгајања, иако он уопште не мора бити исправан. Превише својатамо дјецу и имамо ексклузивно право да само ми утичемо на њихов раст и развој.
Сјајно је то што имамо сва могућа технолошка достигнућа која нам олакшавају свакодневицу. Можемо наручивати храну и намирнице онда када се уморне вратимо са посла, притиском на дугме угријати готово јело. Провјерити стање на банковном рачуну једним кликом. Све је то импресивно, али то такође има своје мане. Дјеца се требају учити стрпљењу, а у окружењу у којем је све доступно одмах то је готово немогуће. Ако буду мислили да се храна спрема за три минуте они неће никада пожељети научити кувати и схватити која је разлика између припремљене хране у коју се уложило вријеме и труд, од оне која дође готова. Зато ви као родитељи требате да им објасните које су предности пречица у животу. Како оних технолошких, тако и оних које се користе свакодневно у животу. Објасните им и које су предности чекања и стрпљења.
Одједном све ваше потребе нису примарне, што је дјелимично и очекивано. Међутим, нису више ни на другом мјесту, а једино што знате јесте да су дјеца на првом мјесту. Залажем се за то да дјеца буду на првом мјесту, али без да апсолутно занемарите себе. Тако често се дешава да маме устају сто пута из кревета како би испуниле прохтјеве своје дјеце. Као и очеви. Не постоји ништа лоше у ријечи НЕ понекад. Постоје једноставно ситуације у којима је сасвим оправдано рећи не и објаснити дјеци зашто то радите. Без обзира колико желите да удовољите дјеци, требате знати да је сасвим ок да удовољите и себи.
Бојим се да уколико не почнемо радити на исправљању ових неколико грешака, будућност би нам могла показати праве посљедице. Дјеца ће одрасти у себичне, нестрпљиве и некултурне одрасле особе. Неће то бити њихова грешка, већ наша. Зато молим вас родитељи, широм свијета борите се више. Дајте себе мање. Допустите дјеци да се развијају и припремите их на то да требају бити успјешни у стварном свијету који сте ви створили за њих, али их морате пустити да науче сами.
Извор: Лоламагазин