Данашњи родитељи, много више него они који су малу децу имали пре неколико деценија, труде се да у свему што с децом раде пронађу прилику за учење. Кад детету читају књигу, користе ситуације у књизи да би дискутовали о неким важним темама и чули шта дете мисли. Ако детету не дозвољавају да гледа цртани, објасниће му зашто је то тако, насупрот оном „Зато што ја тако кажем!“ које некима од нас и даље одзвања у глави.
За све ово постоји добар разлог. Истраживања су јасно и недвосмислено показала да родитељи који су укључени и посвећени одгајају децу са бољим когнитивним и емоционалним вештинама.
Ипак, у свему постоји граница. Па тако и у укључености родитеља у дечје одрастање.
На Универзитету Стенфорд један од професора укључених у истраживање и изучавање дечјег развоја је професорка Јелена Обрадовић. Нова студија коју је са својим тимом спровела, а која је објављена у марту ове године, показала је да претерана укљученост родитеља понекад може бити и контрапродуктивна.
У оквиру овог истраживања, научници су посматрали родитеље деце узраста до поласка у школу, док им се деца играју, разговарају, скупљају играчке. Родитељи који су чешће прилазили деци у таквим ситуацијама, давали им инструкције, исправљали их, нешто им сугерисали или им постављали питања док се они играју или нешто раде, имали су децу која су била генерално „лошија“ у контроли емоција и понашања. Ова деца такође су много теже прихватала да сачекају на нешто, а имали су и слабије развијене вештине контроле импулса.
“Родитељи су данас под притиском да морају пронаћи начин да увек буду укључени, чак и онда када се деца заиграју или када једноставно раде нешто што сте од њих тражили.” рекла је проф. Јелена Обрадовић, која на Стенфорду води и пројекат који истражује прилагођавање и резилијентност код деце.
Она каже да претерана укљученост и превише смерница које су родитељи склони да дају деци („та играчка не иде ту“, „слон се не црта тако“, „што се не бисте сад играли жмурке“…) може имати за последицу да деца не умеју да одрже пажњу на некој активности, да контролишу понашање и своје емоције.
„Када дозволе деци да преузму вођство у међусобној интеракцији, родитељи им тада дају шансу да изграде самосталност и вежбају саморегулацију.“ – рекла је Обрадовић.
Како пронаћи праву меру укључености?
Пронаћи равнотежу између претеране и недовољне посвећености детету је нарочито важно у периоду раног детињства, тврди Јелена Обрадовић. То је период када деца уче да одрже пажњу, регулишу емоције и понашање без уплитања одраслих.
“Ово је изузетно важан моменат, када родитељи морају да науче да повуку кочницу,” рекла је.
Ово истраживање обухватило је 102 детета узраста од 4 до 6 година, а истраживачи су открили да су деца оних родитеља који су се превише укључивали у игру и друге активности детета док је оно фокусирано, имала потешкоће са контролом понашања и емоција.
Али, док је дете пасивно и није нарочито концентрисано на нешто што ради, већа укљученост родитеља није направила никакву штету. Како објашњава Јелена Обрадовић, то значи да родитељи слободно могу да се укључе и сугеришу активности онда када дете није фокусирано на неки задатак.
Како каже проф. Обрадовић, ово истраживање није имало за циљ да покаже да родитељи не треба да се укључе у дечју игру нити да је то нешто лоше. Она каже да нема ничег погрешног у томе да родитељи предложе идеје и активности или саветују децу о томе шта би могли да ураде.
Али, важно је да пажљиво бирају моменат за то. Помагањем предшколцу да сложи слагалицу, рецимо, подстаћи ћете његов когнитивни развој и развој самосталности.
А улогу вође родитељ ипак мора и треба да преузме онда када деца не обраћају пажњу, када крше правила или су слабо концентрисани на активност којом се баве.
С друге стране, понекад је деци потребно да их једноставно оставите да сами господаре својим активностима и временом.
Приредила: А. Цвјетић