– Марија, мораш мало мање да верујеш ономе што се по граду прича, знаш?! Тако су и за твоју мајку причали да није за твог оца, па ето тебе!
Животне мудрости су текле са теткиног бунара – ако си био иоле паметан да суботом после пијаце свратиш у њено двориште да попијеш кафу. Тетка Јања је била жена из другог времена. Нису је такли још интернети, ТВ претплате и дигитализација. Код ње се, што кажу, ред знао. Прва два сата у кући само радио ради – нема ту вести, лајковања, шеровања. Нема страних речи. Удавала се није, па није имала ни децу коју ће да прати на Инстаграму кад већ не може кроз живот.
Али за жену без породице била је изненађујуће спремна и спретна. Знала нам је свима рођендане, годишњице, кад коме зафали оно мало пара до краја месеца – знала је да подметне уз кило домаћих шљива и коју новчаницу „да се нађе“.
– Не треба, тетка – говорили бисмо, али њен поглед би нас секао.
– Ћути ту, ти знаш да л’ треба ил’ не треба?! Треба! Узми кад ти дајем!
Игром случаја, тетка Јања је као једино женско дете моје бабе и деде наследила њихову кућу. Стричеви и тата су се некако скућили и њој је остао тај трошни а опет очуван кућерак да у њему векује век. Ту, низ улицу била је пијаца и она је знала – и без Фејсбука и интернета – све аброве и догађаје у граду. Ниси је могао натерати да проговори прва, ал’ ако је само мало чачнеш – развеже језик и не пушта.
– Је л’ си чула, тетка за ону адвокатицу што је изманипулисала свима и обрлатила пола града?
– Каже, изманипулисала свима, све их је обрлатила! Обрлатила, него шта! Јок, треба да им пези, па да је газе! Жена, бре, мора храбро кроз живот! И да гази ако треба!
– Па, добро, тетка, где то има да се проневере тол’ке паре?!
– Добро, превару не подржавам, али оног њеног, оног, оног, уф, не могу да га смислим – њега, вала ако је превејала!
Типично је то било за тетку – да она зна нешто што други не знају.
– А што њега, јадан човек, сад треба сам да брине о деци и … ?
– Уф, што ме насекира! Па после десет и кусур година и ред је да мало буде родитељ! Марија, мораш мало мање да верујеш ономе што се по граду прича, знаш?! Тако су и за твоју мајку причали да није за твог оца, па ето тебе!
Свака тетка Јањина прича почињала је са „Марија, мораш мало мање да верујеш ономе што се по граду прича, знаш?!“ Нема ту, некада давно у далекој земљи – него in medias res, директно у грудни кош, избије ти сав ваздух из плућа! После њених коментара и сазнања живот није могао да буде исти – јер она увек зна нешто више.
Тако је ваљда и прича о мојим родитељима постала легендарна – отац је био најмлађи син у породици, једини неожењен, увек весео, а мајка свеже разведена, напаћена и намлаћена – само мало старија од њега. Никоме се није свидела идеја да „трошена роба“ уђе у господску кућу, фрктали су и бунили се, али отац је рекао: „она ил’ ниједна друга!“ Тетка Јања га је прва подржала – а њој, жустрој и отреситој већ нико није смео да се супротстави.
– Како тако причаш?! Шта је требало да кажу, да је твоја мајка твог оца обрлатила, ха?!
– Па није да нису причали, тетка.
– ‘Ајд’ ћути ту! Је л’ си била тамо, а? Испилило се а паметује ми овде! Марија, кад ћеш да се дозовеш памети?
„Марија, кад ћеш да се дозовеш памети“ – овим је питањем почињала разрада. Ту би лепо тетка Јања елаборирала – све, а највише како је лако да судиш другој жени кад те њене ципеле нису нажуљале. После би причала мало о својим жуљевима, па о жуљевима главне актерке приче и на крају – кад се замори, закључак би износила онако као успут, на капији док те испраћа.
– Пусти, Марија, ту твоју интернет чаршију! Ево ти га стваран живот, доле низ улицу, на тезгама – поскупљује храна, поскупљује лепа реч, а ти се још млатиш са доконим људима. На ти ове крушке.
– Шта ти је сад то, гле? Она опет мени даје паре?! Не треба, тетка.
– Ћути ту, ти знаш да л’ треба ил’ не треба?! Треба! Узми кад ти дајем!
