Многи родитељи сусрели су се с понашањем свог (или туђег) детета, а које је укључивало ударање, чупање, уједање, пљување, вриштање, гребање, псовке, разбијање, бацање и слично.
Све наведено описује неки облик агресивног понашања, а у основи су увек врло јаке негативне емоције – незадовољство и љутња.
Основна карактеристика агресивног понашања јесте свесно и намерно наношење штете некоме или нечему како би се задовољила нека потреба. Другим речима, дете се понаша агресивно јер жели нешто до чега не може доћи, односно јер је наишло на препреку и то га фрустрира – а фрустрација доводи до агресије јер она служи као средство за уклањање препреке.
Агресивно понашање може бити физичко, вербално, пасивно, директно, индиректно те намерно, ненамерно и потиснуто. Намерна агресија често је подстакнута спољним подражајима, односно узнемирујућом ситуацијом. Ненамерна се обично јавља због унутрашње напетости и неугодних осећаја, а потиснута – усмерена је према унутра – због „прогутане“ увреде, великог страха од казне и слично.
Агресија је један од првих начина суочавања с фрустрацијом који мала деца науче. Управо гребање, ударање, уједање и гурање посебно су уобичајени код деце која још нису развила вербалне способности довољно да се могу изразити на тај начин и објаснити шта желе и шта им смета.
Између 3. и 5. године, агресивност је релативно уобичајен начин комуникације. Међутим, агресија може бити и последица васпитних недостатака. Престрого васпитање, често кажњавање, посебно ударање, превисока очекивања, емоционално неприхватање и несигурна околина, љубомора, недостатак пажње – фактори су који поспешују агресивно понашање. Разлог томе је тај што сви ти фактори изазивају незадовољство, љутњу и фрустрацију.
Родитељи/учитељи/васпитачи често, заправо несвесно, награђују дететово агресивно понашање. Наиме, дете које се понаша агресивно добија највише пажње – оно које се на игралишту прогура да би се спустило низ тобоган – често на крају добија тобоган само за себе.
Један од најтежих проблема с којима се одрасли суочавају у заустављању агресивног понашања јесте тај што краткорочно дете заправо добије управо оно што жели. Одрасли учине све како се дете не би понашало агресивно те му омогуће оно што је дете себи и зацртало. Дугорочно гледано, такво понашање доводи до тога да дете губи пријатеље, на „лошем је гласу“ у вртићу или школи те се сусреће с бројним другим негативним последицама које могу поново изазвати фрустрацију те довести до – већ добро наученог – агресивног понашања, чиме се затвара круг.
Често се родитељи питају где су погрешили или где су пропустили да учините нешто исправно… Kриве себе. Но, оно што још увек могу јесте да науче дете прихватљивим облицима изражавања емоција у одређеним ситуацијама и на одређеним местима.
Први корак у помагању детету да превлада и усмери своју љутњу на прихватљив начин јесте уочавање образаца или ситуација које су окидачи за агресивно понашање. Другим речима, важно је приметити када и где се такво понашање најчешће јавља. Рецимо, јавља ли се агресија само код куће или само на јавним местима? Да ли је уобичајена после подне? Да ли је чешћа када је присутан већи или мањи број људи? Јавља ли се само у друштву одређених људи?
Већина деце пролази кроз врло предвидиве облике понашања пре него што изгубе контролу.
Важно им је осигурати јасну структуру и дневну рутину јер предвидивост помаже деци да остану мирна – осећају сигурност јер знају шта очекивати од особе или ситуације.
Вероватно је већина родитеља дошла у искушење или чак подлегла искушењу да ударе дете због таквог његовог понашања, но управо то доводи до много веће штете, него до позитивних последица. Многи верују да је батина изашла из раја и да је то начин на који ће дете научити шта се сме, а шта не. Међутим, ударање је реакција којом дајете детету пример како се понашати кад сте љути. Сетите се да деца пуно лакше и брже уче имитацијом туђих поступака, дакле, оно на тај начин учи да је ударање прихватљиво кад год се осећају љутито и да је то начин решавања проблема.
Млађој деци, која још немају довољно развијене говорне способности, уз вежбање вербалног исказивања емоција, треба пружити практичне начине за изражавање љутње који су прихватљиви. Важно је да знају да осећаји нису добри или лоши те да осете како их упркос њиховим осећајима прихватате и волите. Оно што им треба објаснити јесте када, где и на који начин могу изразити своје осећаје. Рецимо, за непосредно изражавање љутње могу послужити лопта за шутирање, јастук за ударање, папир за цепање или шарање, простор за трчање.
За посредно изражавање љутње могу послужити експресивне технике као што су цртање, играње луткама, моделирање и слично помоћу којих би могли приказати и изразити своју љутњу.
Kада је реч о примереном месту за изражавање љутње – деца треба да знају границе и правила понашања у одређеним ситуацијама. Стога је корисно одредити место на којем деца могу изразити емоције како желе, рецимо: „љутилиште“ или „викалиште“, где деца могу отићи и „испразнити се“.
Иако је с млађом децом теже, свакако треба подстицати разговор те кроз њега показати прихватање детета са свим његовим емоцијама. На тај начин они граде самопоштовање, позитивну слику о себи те се осећају једнако вреднима.
Важно је увек реаговати, односно јасно показати да агресивно понашање није прихватљиво.
Родитељи треба да буду пример својим понашањем – другим речима – треба сами да задрже контролу над собом и ситуацијом.
Такође, оба родитеља треба да буду усаглашена у деловању, односно, важно је да су доследни. Треба да користе исте последице за исте поступке. Никако није пожељно да се за непожељне дететове поступке некад примени казна, а некад не или да последица сваки пут буде другачија.
Децу треба учити просоцијалном понашању и подстицати емпатију. То се може постићи причањем прича у којима се налазе ликови с којима се деца могу поистоветити, давањем примера, играњем улога и сл.
У сваком случају, пожељна понашања ваља похвалити, поткрепити и наградити.
За старију децу и адолесценте помаже учење нових начина доласка до жељеног циља. Управо је непознавање адекватних начина ношења с неугодним емоцијама врло често разлог због којег се понашају неприхватљиво. Тренинг асертивности није лак, али резултира изузетно пожељном вештином која омогућава појединцу да превлада агресију, да се изрази, никога не повреди те да уз све то добије оно што је хтео.
Бити само родитељ је лако, но бити добар родитељ захтева пуно рада и напора. Стога, наоружајте се стрпљењем, разумевањем и смиреношћу јер је то најбољи пут према успеху!
Аутор: Дуња Јуричић