Mnogi roditelji susreli su se s ponašanjem svog (ili tuđeg) deteta, a koje je uključivalo udaranje, čupanje, ujedanje, pljuvanje, vrištanje, grebanje, psovke, razbijanje, bacanje i slično.
Sve navedeno opisuje neki oblik agresivnog ponašanja, a u osnovi su uvek vrlo jake negativne emocije – nezadovoljstvo i ljutnja.
Osnovna karakteristika agresivnog ponašanja jeste svesno i namerno nanošenje štete nekome ili nečemu kako bi se zadovoljila neka potreba. Drugim rečima, dete se ponaša agresivno jer želi nešto do čega ne može doći, odnosno jer je naišlo na prepreku i to ga frustrira – a frustracija dovodi do agresije jer ona služi kao sredstvo za uklanjanje prepreke.
Agresivno ponašanje može biti fizičko, verbalno, pasivno, direktno, indirektno te namerno, nenamerno i potisnuto. Namerna agresija često je podstaknuta spoljnim podražajima, odnosno uznemirujućom situacijom. Nenamerna se obično javlja zbog unutrašnje napetosti i neugodnih osećaja, a potisnuta – usmerena je prema unutra – zbog „progutane“ uvrede, velikog straha od kazne i slično.
Agresija je jedan od prvih načina suočavanja s frustracijom koji mala deca nauče. Upravo grebanje, udaranje, ujedanje i guranje posebno su uobičajeni kod dece koja još nisu razvila verbalne sposobnosti dovoljno da se mogu izraziti na taj način i objasniti šta žele i šta im smeta.
Između 3. i 5. godine, agresivnost je relativno uobičajen način komunikacije. Međutim, agresija može biti i posledica vaspitnih nedostataka. Prestrogo vaspitanje, često kažnjavanje, posebno udaranje, previsoka očekivanja, emocionalno neprihvatanje i nesigurna okolina, ljubomora, nedostatak pažnje – faktori su koji pospešuju agresivno ponašanje. Razlog tome je taj što svi ti faktori izazivaju nezadovoljstvo, ljutnju i frustraciju.
Roditelji/učitelji/vaspitači često, zapravo nesvesno, nagrađuju detetovo agresivno ponašanje. Naime, dete koje se ponaša agresivno dobija najviše pažnje – ono koje se na igralištu progura da bi se spustilo niz tobogan – često na kraju dobija tobogan samo za sebe.
Jedan od najtežih problema s kojima se odrasli suočavaju u zaustavljanju agresivnog ponašanja jeste taj što kratkoročno dete zapravo dobije upravo ono što želi. Odrasli učine sve kako se dete ne bi ponašalo agresivno te mu omoguće ono što je dete sebi i zacrtalo. Dugoročno gledano, takvo ponašanje dovodi do toga da dete gubi prijatelje, na „lošem je glasu“ u vrtiću ili školi te se susreće s brojnim drugim negativnim posledicama koje mogu ponovo izazvati frustraciju te dovesti do – već dobro naučenog – agresivnog ponašanja, čime se zatvara krug.
Često se roditelji pitaju gde su pogrešili ili gde su propustili da učinite nešto ispravno… Krive sebe. No, ono što još uvek mogu jeste da nauče dete prihvatljivim oblicima izražavanja emocija u određenim situacijama i na određenim mestima.
Prvi korak u pomaganju detetu da prevlada i usmeri svoju ljutnju na prihvatljiv način jeste uočavanje obrazaca ili situacija koje su okidači za agresivno ponašanje. Drugim rečima, važno je primetiti kada i gde se takvo ponašanje najčešće javlja. Recimo, javlja li se agresija samo kod kuće ili samo na javnim mestima? Da li je uobičajena posle podne? Da li je češća kada je prisutan veći ili manji broj ljudi? Javlja li se samo u društvu određenih ljudi?
Većina dece prolazi kroz vrlo predvidive oblike ponašanja pre nego što izgube kontrolu.
Važno im je osigurati jasnu strukturu i dnevnu rutinu jer predvidivost pomaže deci da ostanu mirna – osećaju sigurnost jer znaju šta očekivati od osobe ili situacije.
Verovatno je većina roditelja došla u iskušenje ili čak podlegla iskušenju da udare dete zbog takvog njegovog ponašanja, no upravo to dovodi do mnogo veće štete, nego do pozitivnih posledica. Mnogi veruju da je batina izašla iz raja i da je to način na koji će dete naučiti šta se sme, a šta ne. Međutim, udaranje je reakcija kojom dajete detetu primer kako se ponašati kad ste ljuti. Setite se da deca puno lakše i brže uče imitacijom tuđih postupaka, dakle, ono na taj način uči da je udaranje prihvatljivo kad god se osećaju ljutito i da je to način rešavanja problema.
Mlađoj deci, koja još nemaju dovoljno razvijene govorne sposobnosti, uz vežbanje verbalnog iskazivanja emocija, treba pružiti praktične načine za izražavanje ljutnje koji su prihvatljivi. Važno je da znaju da osećaji nisu dobri ili loši te da osete kako ih uprkos njihovim osećajima prihvatate i volite. Ono što im treba objasniti jeste kada, gde i na koji način mogu izraziti svoje osećaje. Recimo, za neposredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti lopta za šutiranje, jastuk za udaranje, papir za cepanje ili šaranje, prostor za trčanje.
Za posredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti ekspresivne tehnike kao što su crtanje, igranje lutkama, modeliranje i slično pomoću kojih bi mogli prikazati i izraziti svoju ljutnju.
Kada je reč o primerenom mestu za izražavanje ljutnje – deca treba da znaju granice i pravila ponašanja u određenim situacijama. Stoga je korisno odrediti mesto na kojem deca mogu izraziti emocije kako žele, recimo: „ljutilište“ ili „vikalište“, gde deca mogu otići i „isprazniti se“.
Iako je s mlađom decom teže, svakako treba podsticati razgovor te kroz njega pokazati prihvatanje deteta sa svim njegovim emocijama. Na taj način oni grade samopoštovanje, pozitivnu sliku o sebi te se osećaju jednako vrednima.
Važno je uvek reagovati, odnosno jasno pokazati da agresivno ponašanje nije prihvatljivo.
Roditelji treba da budu primer svojim ponašanjem – drugim rečima – treba sami da zadrže kontrolu nad sobom i situacijom.
Takođe, oba roditelja treba da budu usaglašena u delovanju, odnosno, važno je da su dosledni. Treba da koriste iste posledice za iste postupke. Nikako nije poželjno da se za nepoželjne detetove postupke nekad primeni kazna, a nekad ne ili da posledica svaki put bude drugačija.
Decu treba učiti prosocijalnom ponašanju i podsticati empatiju. To se može postići pričanjem priča u kojima se nalaze likovi s kojima se deca mogu poistovetiti, davanjem primera, igranjem uloga i sl.
U svakom slučaju, poželjna ponašanja valja pohvaliti, potkrepiti i nagraditi.
Za stariju decu i adolescente pomaže učenje novih načina dolaska do željenog cilja. Upravo je nepoznavanje adekvatnih načina nošenja s neugodnim emocijama vrlo često razlog zbog kojeg se ponašaju neprihvatljivo. Trening asertivnosti nije lak, ali rezultira izuzetno poželjnom veštinom koja omogućava pojedincu da prevlada agresiju, da se izrazi, nikoga ne povredi te da uz sve to dobije ono što je hteo.
Biti samo roditelj je lako, no biti dobar roditelj zahteva puno rada i napora. Stoga, naoružajte se strpljenjem, razumevanjem i smirenošću jer je to najbolji put prema uspehu!
Autor: Dunja Juričić