Момо Kапор, српски сликар и писац, имао је оштро око да запази карактер нашег народа, па да га преточи у лепе, инспиративне, а више од свега духовите приче. У књизи „Магија Београда“ прича „Летовање“ на урнебесан начин приказује како се српске жене свађају са својим мужевима кад оду на море.
„Слободанееее! Слооообооооодаааанееее! Сместа излази из мора! Ни секунд више! Погледај, како си помодрео! Зуби ти цвокоћу! Сместа напоље, је л’ ме чујеш?
Kажи му и ти да изађе напоље! Ти си му отац! Погледај, сав је плав!
Па ти ниси нормалан! Тебе баш брига! То је човек да излуди!
То дете би поред тебе могло и да се удави, а ти ни да мрднеш ни малим прстом! Kао што ниси мрднуо ни онда када када ме је онај саобраћајац извређао на мртво име. Шта си ти радио? Заценио си се од смеха, уместо да ме заштитиш као човек!
Ја прва почела? Само сам ти казала да си, заиста, возио пребрзо и да увек возиш тако пребрзо и да мислиш да си најпаметнији и да си претицао ону цистерну и да ћу, ако тако наставиш, изаћи са дететом на сред магистрале, а он ти је онда вратио возачку дозволу и рекао да неће да те кажњава (је л’ тако било?) јер си већ кажњен што имаш жену као што сам ја! Јесте, то је рекао! А, ти ниси мрднуо ни малим прстом! Шта? Шта је требало да радиш? Не, није требало да се тучеш са њим, али могао си бар да му одговориш, а не да се смејеш!
Е, то је стварно… Питам се само због чега си се уопште и женио! Па, теби би, у ствари најбоље било да си сам!
Ти, уопште, и ниси за брак. Хајде, лепо склони те новине и признај: је л’ да да би ти било много лепше да си сам, без нас двоје, а? Хајде, буди макар једном човек и признај!
Господе, коме ја говорим?
Шта он ради по читав боговетни дан? Или спава или чита новине или пије пиво… И то ми се зове летовање!
Пет пута бих се боље провела да сам лепо остала у Београду. Замрачила бих собе, направила промају и бар бих се поштено испавала.
Овако, шта? Годину дана чекам ове бедне две недеље на мору, а на плажу долазимо у подне, кад нормалан свет већ одлази на ручак.
Ти си ми то омогућио? Шта ти имаш коме да омогућаваш? И шта си ми то омогућио, молим те?
Да станујем у неком димњаку, сто осамдесет степеница изнад магистрале? Јесте, тачно сто осамдесет! Јуче сам бројала…
Да се купам на овој смрдљивој јавној плажи која базди на кокосово уље?
Да се правим како не видим да непрестано буљиш у ове жене без горњег дела костима? Мислиш да нисам приметила како их посматраш? – Зашто и ја не скинем горњи део? Зато што сам била будала, што сам дојила дете и упропастила груди, а не као ове које само на себе мисле! Ето, зашто га не скидам, ако хоћеш да знаш!
Други људи воде своје жене на све те хамлете, бетовене и шопене, а ти нас изводиш на роштиљ! Kао да нисам могла да једем ћевапчиће и у Београду, где су много бољи и не смрде на маслиново уље?
Шта си ми још омогућио? Да шипчим до пијаце и натраг и правим нам сендвиче за плажу, да тамо случајно не бисмо трошили! А, израчунај само колико сваки дан потрошиш на цигарете и пива? Само израчунај!
Шта сам ја Богу згрешила! Погледај само друге мужеве и друге жене! Шетају лепо људи увече по обали, држе се за руке, разговарају… Имају шта да кажу једни другима. Не буље у новине и у чашу!
Господе! Па, он је заспао! Е, ово је стварно…Слобоооодааанееее! Слободанееее! Да си сместа изашао из воде!“
Moмо Капор