Momo Kapor o tome kad je i kako počeo raspad sistema

30 maja, 2022

Svaka epoha imala je svoje vreme ručka.

Pre onog, onog rata, ručalo se u dvanaest sati. Posle ručka, negde oko dva, odlazilo se na poslepodnevni odmor, a iz zatamnjenih soba u vreme letnjih vrućina čulo se blaženo hrkanje. Neki levantinski gradovi od dvanaest do pet dizali su pokretne mostove preko šančeva ispunjenih vodom i zatvarali gradske kapije da neko ne bi poremetio vreme neprikosnovenog odmora.

Posle onog rata ručalo se između dva i tri jer se radilo od sedam do dva kada su se kućama vraćali dostojanstveni umorni očevi sa smotanim novinama. Ručak je bio neka vrsta male porodične svečanosti. Za stolom su se okupljale tri porodične generacije. U čelu je sedeo deda koga su prvog posluživali, birajući za njega najslasnije komade mesa i ostalih đakonija, onda otac, na kraju deca, dok majka nije sedala za astal, već je služila donoseći jela sa šporeta. Sela bi na kraju kada već svi napuste sto i odu da se odmaraju od ručka. Jela bi ono što ostane iza njih.

Iz tog vremena ostala je čuvena apsurdna rečenica kada bi neko progovorio za stolom “Za ručkom se ne govori!” Prosto je neverovatno otkud se pojavila ta glupa misao, kad se svugde u svetu ručkovi upravo prave zbog toga da bi se za vreme njih razgovaralo. “Za ručkom se ne govori” jedna je od čuvenih gluposti po kojoj se razlikujemo od ostalog sveta.

Raspad sistema počeo je kada je ukinuta institucija zajedničkog ručka. Danas jede kako ko stigne: uspešni očevi uglavnom jedu napolju, po restoranima, na službenim ručkovima, a deca protrčavajući kroz kuću između škole i treninga. Kuhinja u kojoj se ručavalo i majka koja pokušava nešto da skuva između kozmetičarke, pedikira i solarijuma, liči na dežurnog saobraćajca, koji čeka da neko naiđe da bi mu samom postavila tanjir i pribor za jelo.

Potpuno je izgubljeno osećanje bliskosti – velika plava šerpa sa belim tufnama da dasci na kojoj se tuče meso (da se ne izgori mušema), kutlača koja ravnomerno deli porcije svima za stolom što je neka vrsta lutrije jer se ne zna ko će dobiti najslađi deo. Za stolom nema salveta, čak ni papirnatih; svi se brišu zajedničkom krpom “faks helizim” u kojoj je nekada bio deterdžent. “Dodaj mi krpu!”, najčešća rečenica za vreme ručka. Privilegija je steći pravo da se omaže šerpa i onaj najslađi deo ručka, zagoreni deo jela prilepljen za dno šerpe. Eh, ti nostalgični stolovi za kojima nas je bilo nikad manje od šestoro i današnje osamljeničko jedenje za jednim jedinim tanjirom na pustom stolu oko koga sede duhovi bližnjih koji su se razišli po svetu i životu.

U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje “Čime se vi bavite, gospođo?” ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo. U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima sa ljubavlju koja je sve ređa u našim životima? Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, uz to (povremeno) i ljubavnica, a pri tom reći u društvu da se ne bavite ničim, da ste samo domaćica za mene je pravi podvig ravan monaškom poslušanju.

Zato drage moje domaćice, kada vas one pi-arke dugih lakiranih nokata pitaju čime se bavite, slobodno im recite: Bavim se onima koje volim.

Momo Kapor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Momo Kapor o tome kad je i kako počeo raspad sistema"

  1. Sanja kaže:

    Strašno seksistički članak, da ne kažem da, uz to, idealizuje poziciju domaćice. Prvo, žene koje su bile “časne domaćice”, vrlo često su bile ponižavane od strane svojih muževa, koji su prosto obožavali što žena materijalno od njih zavisi. Da ne spominjem da se takva domaćica pretvarala u služavku i da su se njene “usluge” uzimale zdravo za gotovo. Da dodam uz to da je neretko bio slučaj (a ponegde je i danas) da se mužu “omakne”, pa da pretuče neposlušnu mu ženturaču, jer zašto i ne bi, neće ona nikud pobeći, nema od čega da preživi.

    Drugi problem sa ovim člankom je što se podrazumeva da sve današnje menadžerke, piarke i ministarke provode sve svoje vreme kod manikira, pedikira i frizera – što u velikom broju slučajeva nije tako. A i da jeste, šta vas briga. I niste li zaboravili da pomenete sve te džabalebaroše od muškaraca – muževa i očeva – koji traće svoje vreme i novac po kladionicama, i još uče svoje sinove da u tome nema ništa loše?!

    Da, mi “moderne” žene smo se zaista mnogo unakaradile. Umesto da mislimo samo na druge, počele smo da mislimo malo i na sebe. Mislite da smo sebične? Mislite da je biti domaćica tako bajno i sjajno i časno? Eto, savetujte svim tim menadžerima, piarovima, biznismenima i ministrima da se okanu svoje karijere, da budu nesebični i postanu domaćini!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama