(НЕ)СПОРАЗУМ
Главну тачка спотицања и сукоба између министра просвете, науке и технолошког развоја са једне и синдиката просветних радника са друге стране, представља Споразум о мирном решавању међусобних спорова, потписан 24. априла 2015. године од стране Владе Републике Србије и репрезентативних синдиката просветних радника. Сви су имали своје разлоге због којих су га тада потписали.
Представници синдиката су га потписали гледајући га као болни компромис, који је изазвао велике турбуленције у самој структури синдиката и управо због тога и инсистирају на доследности приликом његове примене. Министарство просвете га је потписало да би се решило беде, без намере да у дело спроведе и једно словце из њега. Овом приликом нећемо посебно истицати колико је такав приступ неморалан, и за интегритет Владе једне државе која претендује да буде озбиљно схваћена, штетно и погубно овакво игнорисање обавеза.
Још од тренутка настанка споразума, мање-више је било јасно да ће највећи проблем представљати реализација његовог дела за који је неопходно обезбедити додатна финансијска средства. Међутим, проблема има чак и тамо где таква средства нису неопходна. Сам ресорни министар је у више наврата покушао да одбаци Споразум, као дело претходне Владе (игноришући чињеницу да се на њеном челу тада и сада налазио исти председник). Министар одбацује и усвојена документа као што је Стратегија образовања у Републици Србији до 2020. године. Ствара се утисак да садашњи министар просвете сматра да би време у Србији требало да се рачуна од дана његовог ступања на дужност министра. Мораћемо да га демантујемо и макар мало спустимо на земљу.
Било би добро када би из његове канцеларије, са потписом министра била објављена документа без материјалних грешака, чак и тако тривијалних као што је година погрома над српским становништвом на Космету. То најбоље сведочи о површности и нивоу аматеризма којим његови најближи сарадници приступају својим обавезама. Такође, сведочи и о нивоу контроле коју министар има над њима, дозвољавајући им да му на потписивање потурају свакаква документа, изазивајући притом потсмех код јавности и одузимајући оно мало поштовања које просветни радници имају према институцији ресорног министарства.
Може ли министар просвете да нам одговори на једноставно питање: Због чега је одбио да спроведе део Споразума за који није неопходно обезбедити додатна материјална средства? Конкретно, у члану 6. Споразума о решавању спорова мирним путем каже се да „ресорно министарство ће приликом израде нацрта закона из области образовања укључити представнике репрезентативних синдиката потписника овог споразума“.
За нас је нарочито болна и потцењивачка изјава ресорног министра како „нису остварене никакве реалне уштеде“. У обавези смо да га демантујемо подацима и чињеницама. У школским 2015-2016. као и 2016-2017. години, захваљујући труду и залагању Централне радне групе као и радних подгрупа при Школским управама, извршено је 15148 преузимања. На основу доступних података, јасно се види како су подаци које је УСПРС претходно износила у јавност о броју ангажованих радника са непуним радним временом, потпуно тачни. Само за две године, решено је 2315 технолошких вишкова и збринуто 7468 радника са непуним радним временом. Ови подаци представљају недвосмислено сведочанство о евидентном смањењу броја извршилаца у самом образовном систему као и о очигледним оствареним уштедама које су видљиве свакоме, осим ресорном министру.
Једна Влада и ресорно министарство имају онолико интегритета и поштовања грађана у коликој мери поштују себе и своју дату реч, јер „човек се веже за језик“.
У Београду, Ресор за образовни систем
28.марта 2017. Милан Јевтић
Извор: УСПРС