Живeо је једном стари мудри самурај. Имао је групу ученика, и обучавао их мудрости и ратним вештинама. Једног дана, за време обуке, дошао му је млади ратник, познати по својој грубости и окрутности.
Његова омиљена тактика је била провокација: вређао је супарника и тако је губио стрпљење, прихватао је изазов, али у бесу је правио грешку за грешком и, наравно, губио је борбу.
Тако се догодило и овог пута: ратник је узвикнуо неколико увреда и почео посматрати реакцију самураја. Самурај је мирно настављао са предавањем.
Ово се поновило неколико пута. Када самурај никако није одреаговао и трећи пут, ратник је љут, отишао са предавања.
Остали ученици су пажљиво, и са интересовањем посматрали ову ситуацију. Након одласка ратника, један није издржао:
– Учитељу, зашто сте толерисали његове нападе и вређања? Требали сте га изазвати на борбу!
Мудри самурај је одговорио:
– Када вам неко доносе поклон, и ви га не прихватите, гдје ли ће поклон завршити?
– Код свог власника – одговорили су ученици.
– Исто важи и за завист, мржњу, увреде и злобу. Све док их не прихватите, они припадају особи која их је донела.