Срце ми се стегло. Осетила сам бол у стомаку. Прави бол. Нисам могла да побегнем од тог осећаја туге и немоћи. А разлог нисам била ја, већ мој син.
Дошао је кући са игралишта јецајући. Сузе су сустизале једна другу и једва сам после неколико понављања успела да схватим шта ми говори: „Они… они… рекли су ми да идем кући, да не могу више да се играм с њима!”
Слике мог детињства су одједном наврле из мојих најдубљих сећања.
Тај бол због одбијања у основној школи вратио се, овог пута још јачи јер се више није радило о мени, већ о мом детету. Сетила сам се свих оних ситуација када су ме завитлавали што сам виша од свих за главу и мршава као глиста. Времена кад су ми говорили да не могу да будем део тима. И тога како сам се осећала потпуно немоћно и усамљено.
И то је болело. Јер одрастање боли.
А сад, кад боли моје дете, мене боли још јаче.
А ево и најтежег дела.
Деца не траже да ви учините да се осете боље. Њима је потребно да их слушате и будете поред њих у тренуцима које преживљавају. Очајнички сам желела да некако поправим све, да учиним да тај бол који осећа моје дете нестане.
Али, суздржала сам се. Јер мој посао као родитеља није да поправљам, мењам и управљам његовим осећањима. Мој посао је да му олакшам у мери у којој то неће угрозити потребу да он сам прође кроз тај болан тренутак и преброди га.
Видите, има ту још једна ствар. Ја њега васпитавам да оде од мене.
Јер, долазе времена кад нећу увек моћи да будем ту и поправим све, да обришем бол као гумицом. Кад ти дани дођу, мораће сам да зна да управља својим осећањима и суочи се са тешким ситуацијама.
Могла сам ја да му кажем: „Они су љубоморни… Ти си много бољи од њих… Видећеш како ће те сутра тражити…” или било шта друго што би учинило да се он осети боље. Могла сам чак да одем тако далеко (а верујте, има родитеља који и то раде) и да затражим од тих другара да га врате у игру. Могла сам да створим фластер за његову рану.
Али, ево у чему је ствар
Свако дете ће покушавати да комуницира своја осећања док не осети да га је неко чуо и разумео. Деца не умеју да контролишу емоције. Њима је очајнички потребно да их изразе. Ако за то не добију прилику, као вулкан, њихова осећања ће почети да се разливају на све стране. То се може десити док ручају, док се спремају за спавање или у куповини. Или се може десити када одрасту. Зато пазите да потиснута осећања не побркате са размаженошћу.
Мој син се склупчао у столици
Пришла сам му, дубоко удахнула, покушала да прогутам кнедлу у грлу и сакријем бол. Рекла сам: „Желео си да се играш с њима, а они то не желе. Знам да то боли. Јако, јако боли.”
И једноставно сам стајала ту с њим и дозволила тим тешким осећањима да га искуљају. Сваки делић моје душе желео је да му каже нешто што ће учинити да се он осети боље. Уместо тога, сагла сам се и загрлила га.
После неког времена се умирио и испустио дубок уздах. Звучало је као да је све прошло, нарочито кад је рекао: „Добро сам. Идем да се играм с неким другим.”
А мени је остало да се надам.
Једног дана, он ће одрасти. Да сам изигравала његовог заштитника тог дана, то би било као да на инфицирану рану залепите фластер и надате се да ће проћи. А заправо ће направити већи проблем касније.
Нећу увек бити ту да другим људима говорим да треба да буду саосећајни према мом детету или да кажем професору на факултету да се јако трудио и заслужио већу оцену.
Али ћу увек бити ту да саслушам.
Јер њему је потребно управо то, да га слушам како би научио да како да управља својим осећањима у тешким ситуацијама и проблеме решава САМ.
Када волите своје дете, учинићете све да га поштедите бола. Па зар није природно да онима које волимо желимо само најбоље?
Али, имајте на уму да најбоље сад, не значи најбоље на дуге стазе. Зато је увек најпаметније да будете поред њих када преживљавајуу тешке тренутке, верујући, увек изнова, да одгајате снажног и способног човека који ће бити у стању да увек реши проблем.
Приредила: А. Ц.