У периоду од 2. до 5. године деца се зацењују и тешко их је смирити. Кад почне да „бесни“ дете треба склонити из средине у којој има гледаоце.
НЕ постоји универзални рецепт који може да се примени у васпитавању деце, због тога што је свако дете мали човек, а постоји и више стадијума развоја, од којих сваки подразумева специфичне развојне потребе детета.
Један од таквих стадијума је и период између друге и пете године, кад дете вриштањем, ударањем, шутирањем, бацакањем или зацењивањем жели да оствари жељу или замисао.
– Овакви испади беса саставни су део нормалног развоја највећег броја деце – каже педијатар прим. др Верослав Маринковић из београдске Школе родитељства „Нада Лазић“.
– Плаховитим начином искаљавања беса дете изражава потребу за самосталношћу и потребу да над нечим има контролу. Тачније, има потребу да донесе и спроведе одлуку иако није у могућности да одреди границе, могуће ризике или да реши проблем.
Психолог Слађана Ђорђевић, такође из Школе родитељства, каже да је период када се јавља зацењивање као облик понашања време када се развија дететова аутономија, односно способност да каже „не“. Због тога је важно да се овакво понашање „не сече“ у корену, већ да се каналише.
Пoгрешно реаговање
Најчешће грешке родитеља када се дете зацени јесте да су у стању све да ураде да престане такво понашање, док неки родитељи грубо реагују тако што се извичу на дете или га ударе. – Попуштањем деца постају размажена и манипулативна, док са друге стране груба реакција родитеља код детета дугорочно може да изазове осећај ината и беса што у каснијем узрасту може да се испољи на сложенији, негативан начин-каже психолог Слађана Ђорђевић из Школе родитељства.
Већина родитеља која је доживела сцену са зацењеним дететом, које понекад престане накратко да дише, па чак и помодри, пита се како исправно реаговати.
– Да би добио одговор на ово питање, најпре је важно да родитељ разуме зашто дете нешто тражи или ради. Емоције детета су интензивније него код одраслих и врло често оно не зна шта са њима, па се осећања неконтролисано „изливају“ из њих. Родитељ је тај који усмерава дете како да каналише емоционалне реакције. Дакле, важно је да родитељ приђе детету, да га утеши речима „Разумем да ти је тешко и да си узнемирен/а, али сада не можеш то да урадиш„. Важно је да дете осети да подржавате његова осећања, да га разумете и да сте ту за њега – каже Ђорђевић.
Педијатар др Верослав Маринковић додаје да се деца готово по правилу афективно зацењују искључиво у присуству мајке, веома ретко у присуству оца или других чланова породице, а готово никад у присуству одраслих који чувају дете док су родитељи одсутни. Доктор Маринковић саветује следеће:
- детету треба дозволити да се понаша како је започело, али га склонити из средине у којој има гледаоце, како би своју представу одиграло до краја, само у присуству родитеља;
- у ситуацијама када је то немогуће, довољан је чврст загрљај и умирујући глас и дете ће да се смири;
- иако делује тешко изводљиво, сталожено реаговање, смиреност и прибраност натераће дете да схвати да су сви даљи покушаји онемогућени;
- појава губљења свести делује застрашујуће, али дисање ће да се успостави у року од 30 до 60 секунди.
Доктор Маринковић истиче да се напади афективног зацењивања донекле могу и спречити. Тачније, каже да треба да се избегавају ситуације које дете могу да доведу до стања преморености. Осим тога, треба да се избегавају ситуације у којима се дете због нечега прибојава, бива забринуто или разочарано.
Деца чији родитељи немају јасно одређене границе дететовог понашања или су им ставови неусаглашени, могу, такође, да имају честе нападе зацењивања.
Ипак, напомиње др Маринковић, ако су напади јаче изражени, учестали и трају дуже, удружени са ноћним морама, дете поново мокри у кревет неопходно је потражити помоћ лекара или психолога.
Извор: Novosti.rs