О данашњем односу према дечијем успеху у школи навела бих два примера.
Један од данас, један пре око 40 година.
Моја тетка је била ђак генерације, студент генерације и данас је високоцењени стручњак из области телекоминикација.
Деда , када је кренуо на родитељски , свратио је до мојих родитеља и питао : ” Снајка, јел Мира , беше, други или трећи разред гимназије?” .
А данас сам видела објаву: “Једно време нећу радити, имам ђака првака и петака” . Објава је наишла на подршку, разумевање и “тако сам и ја” коментаре.
Нећемо судити ко је у праву, време ће показати.
Нећемо се бавити конкретним људима, већ феноменом.
А најзначајније је вештачко подизање просека , које целу родбину враћа у школе .
Дете ускоро неће моћи само, без обзира на став породице.
Снежана Голић