Postavljam neko pitanje svom dvogodišnjem sinu, a u razgovor odmah upada njegova starija sestra žureći da ona odgovori. Prekidam je oštro i govorim joj da nisam nju ništa pitala i da ne upada u razgovor. Nisam sebi dala ni trenutak da razmislim pre reakcije, da udahnem i pokušam da stvari pogledam iz njenog ugla, da odgovorim mirno i situaciju iskoristim za učenje. Moja iznerviranost bila je trenutna i nisam ni pokušala da je iskontrolišem.
Svaki put kad se desi tako nešto, znam da je do mene. I nema tih tehnika pozitivnog roditeljstva o kojima sve znam, a da u tim momentima mogu i da ih primenim. Nema pravila koje sam u stanju da ispratim. Reagujem impulsivno da ugasim taj neprijatan osećaj iznerviranosti koji se u takvim situacijama javi naglo (to je ono kad kažete da vam pritisak skoči na 200, za jedan sekund).
Sigurno znate taj osećaj. Možete imati sve znanje o pozitivnom roditeljstvu i najbolje namere, ali ipak reagujete besno.
Svi mi imamo neke svoje „okidače“. Bilo da smo ih svesni ili ne, naša deca nas vraćaju u našu prošlost, u naše detinjstvo. Iskustva koja smo tad imali i dalje žive u nama, iako ih možda nismo svesni. I ako, pre nego što ste dobili decu, niste imali priliku da ih emotivno obradite i prevaziđete, sad je imate. Ali tužno je to što tu priliku mali broj ljudi prepozna i iskoristi.
Ako spadate u one roditelje koji se bore da svoju decu tretiraju s razumevanjem i poštovanjem, ali uhvatite sebe da jednostavno prasnete zbog neke sitnice, bez obzira na to što znate da to nije način, bez obzira na to koliko ste čitali i učili o tehnikama smirenog roditeljstva, onda je razlog verovatno to što treba najpre da krenete od deteta u sebi.
A kako možemo očekivati od sebe da razumemo decu, da budemo osećajni i empatični, da ih poštujemo i gradimo kvalitetne veze, kad to nismo umeli da uradimo za sebe. Neophodno je da svoju prošlost razumemo i da najpre sebi pokažemo razumevanje, a svom unutrašnjem detetu – empatiju.
Većina roditelji, ipak, odluči da to ne uradi. Da ignoriše dete u sebi i usvoje „dobre“ stare tradicionalne metode vaspitanja. Možemo izabrati da se sa negativnim i teškim situacijama i ponašanjem deteta koje nam smeta, suočimo korišćenjem stroge discipline, osude ili čak sile. Tako nikad nećemo morati da zavirimo u sebe i dete u sebi. Možemo ubediti sebe da je tako najbolje za našu decu, da ih time učimo da budu dobri ljudi. Da im treba naša kontrola, prisila i kazne.
Ali to bi bilo isto kao kad bismo, umesto da se hranimo zdravo i pijemo dosta vode, svakog dana uzimali paracetamol da nas „podigne“ i da se osećamo dobro i snažno. Tako nikad ne moramo da promenimo način života, već samo maskiramo simptome, umesto da se suočimo sa uzrocima.
Ili, možemo izabrati da prepoznamo dragocenu priliku koju nam daju naša deca – da učimo, rastemo i izlečimo dete u sebi.
Ja se nadam da ćete izabrati ovo drugo.
Kad rešimo da problem, a time i rešenje, potražimo u sebi, počinjemo da shvatamo da trenuci konflikta nisu nešto čiji značaj treba umanjiti. To su prilike za rast. I umesto da se oslonimo na moć i kontrolu, tražimo povezanost i razumevanje – sa svojom decom i sobom. Umesto što reagujemo na dečje ponašanje, počinjemo da se pitamo zašto nam to ponašanje smeta toliko? Tako dolazimo do korena problema i dobijamo priliku da kod sebe napravimo značajne promene. Životne.
Nije to lako. Verovatno imate veliki broj stvari koje su vam okidači za ljutnju i besnu reakciju. Nije ih uvek lako ni prepoznati. Ali je vredno tog truda.
Kako to možemo da uradimo?
Prepoznajte svoje okidače
Prvi korak je uvek da otkrijete šta je to što vas posebno nervira. Šta je okidač za to „skakanje pritiska na 200“. Ako znate koje su to situacije koje će vas verovatno dovesti do burne reakcije, onda se možete na to pripremiti. Ja, na primer, mrzim kad se u kolima hoškaju, zadirkuju, smeju. Jer svakog momenta očekujem da igra eskalira u sukob. Zato se za vožnju pripremim tako što im ponesem knjige, zagovaram ih ili pevamo. Takođe im objasnim da me njihovo zadirkivanje uznemirava.
Ako niste sigurni šta su vaši okidači, pokušajte da vodite mini-dnevnik nedelju dana, gde ćete upisivati šta vas je posebno nerviralo i teralo na impulsivne reakcije. Vrlo brzo će vam se kockice posložiti.
Otkrijte zbog čega
Pokušajte da otkrijete odakle dolazi taj osećaj. Na šta reagujete? Kako posmatrate ponašanje ili osećanja vašeg deteta u tim momentima? Kad ste se u prošlosti osećali slično?
Povežite se sa detetom u sebi. Zašto je to dete ljuto, povređeno, uznemireno?
Možda ste se u sličnim situacijama kao dete osećali nemoćno ili se možda možete setiti nekog incidenta iz tog perioda koji vas je naterao da se osećate loše.
Mene takođe trenutno iznervira kad moja ćerka krene da naređuje drugoj deci i ponaša se kao šef. To je nešto zbog čega sam ja posramljivana kad sam bila dete. I onda takvo njeno ponašanje tretiram kao naređivačko čak i kad drugima tako ne izgleda. Ali, ona ima pravo na svoja iskustva, lišena tuđih osuda koje dolaze kao posledica lične frustracije. Ima pravo na iskustva koja će je naučiti kako da se postavi da bi bila vođa, a da pritom ne otera druge ljude od sebe. Jer to niko ne želi.
Obradite ta osećanja
Mnogima od nas koji smo danas odrasli ljudi nije bilo dozvoljeno da kao deca izrazimo osećanja, onako kako umemo. Naše su emocije ućutkivane i suzbijane i nikad nismo naučili kako da se s njima suočimo, oči u oči, jer smo ih gurali u sebe, da ne izađu napolje. Sad je prilika da se s njima suočite. Kad identifikujete i priznate okidače za nervozu, to će vam doneti mnoga pomešana osećanja. Možda bes, tugu, žaljenje, razočaranje. Ali umesto da ih guramo u sebe, ta osećanja treba da imenujemo, osetimo i pustimo da prođu kroz nas.
To nije dar samo nama, već i našoj deci. Njima je očajnički potrebno da prihvatimo njihova osećanja, ali to je vrlo teško ako nismo naučili da razumemo i prihvatimo svoja.
Pokažite empatiju
Ematija je lekovita. Ako je niste dobili kao dete od svojih najbližih, dajte je sad sami sebi. Šta je detetu u vama potrebno da čuje?
Meni su, kao detetu, uvek govorili da sam smotana i da nisam za sport. Od malena. S tim su se šalili, a iako su isticali moje druge kvalitete, tek danas vidim da je to bolelo. Zato što sam se povlačila, nisam se trudila, prihvatila sam to da sam takva. U školi su me, zbog toga, uvek poslednju birali u svoj tim na časovima fizičkog. I ne govorim sebi da je smešno da mi to sad smeta, da to nije ništa, da mi danas „ništa ne fali“ uprkos tome što su mi govorili. Priznajem to osećanje kao legitimno i dajem sebi pravo da ga danas proživim i da kažem da mi je to smetalo, da sam se osećala manje vredno, tužno, ponekad izopšteno.
Roditeljstvo kakvo se danas ističe kao ispravno, ono koje karakteriše kontrola i ljubav uslovljena lepim ponašanjem i poslušnošću, može i te kako da naškodi. Kad bih mogla da pričam sa unutrašnjim detetom ljudi koji su mi dragi, a znam ih od detinjstva, verovatno bih im rekla:
Nisi zaslužio da te iko ikad udari. Zaslužio si da se osećaš sigurno u svojoj porodici.
Tvoje pitanje tad je zaslužilo odgovor, iako si mali. Tvoj glas treba da čuju.
Nisi morao da imaš sve petice, bio bi voljen u svakom slučaju. I sa trojkama.
Nije u redu što su ti se podsmevali, zaslužuješ da te poštuju.
Sasvim si dovoljan i dobar takav kakav jesi.
Imaš pravo da osećaš i pokažeš i tugu i ljutnju i bilo koje osećanje.
Smeš da kažeš NE i smeš da imaš svoje mišljenje.
Imaš pravo na svoje misli i svoju privatnost.
Ono što je tebi važno – važno je.
I još stotinu drugih stvari.
Ne mogu da vratim vreme i promenim neke stvari koje su se davno desile ili su se dešavale, ali mogu da iskoristim priliku koja mi je data da izlečim dete u sebi sada. Kakav je to divan, neprocenjiv poklon koji nam daju naša deca kad uđu u naš život… Šansa da pronađemo svoje okidače koji u nama čuče pokraj deteta koje nosi svoje rane. Naša deca vraćaju nas nazad, da popravimo sami one greške koje su pravili odrasli u našem životu – roditelji, vaspitači, učitelji.
Posao je težak, pretežak, komplikovan i traje. Ali i te kako vredi truda.
A. Cvjetić
Tekst delom preuzet sa: happinessishereblog.com