Možda vam ovo u naslovu zvuči preterano. Možda mislite kako su žene u deceniji za nama postale zahtevne i kako od majčinstva prave neku veliku stvar, nešto što ono nije. Možda verujete da bi trebalo da slede primer svojih baka i da ćutke prihvataju sav teret roditeljstva, verujući da je to, ne čak ni herojstvo, već njihova dužnost.
Ali hajde da malo premotamo film u prošlost…
Počev od sredine prošlog veka, marketing je bio snažno fokusiran tako da stvori kulturološki ideal prema kom je majčinstvo podrazumevalo neprekidne žrtve i služenje drugima. Kod nas je to bilo apsolutno normalizovano, a na zapadu se taj stav negovao i televizijskim reklamama u kojima su majke bile mršave, lepe, uredne, često u kuhinji sa nasmejanom dečicom. I naravno, sve su same postizale.
Nikada i ni slučajno nije prikazana umorna majka kojoj neko pomaže.
Njena ispunjenost i zadovoljatvo dolazili su direktno od toga što ima priliku da svojoj porodici služi i da ispunjava potrebe svih. Zato nije neobično što je depresija od tad u konstantnom porastu, a lekovi za umirenje koriste se gotovo kao tablete protiv glavobolje – na dnevnoj bazi i bez ustručavanja.
Ovo su čak i Rolingstounsi opevali u jednoj od svojih pesama, nazivajući te vrste lekova ”maminim malim pomoćnicima”.
Istovremeno, u velikim količinama mladim majkama na zapadu prepisivani su amfetamini. Oni su imali dve svrhe: da pomognu mamama da smršaju nakon porođaja, ali i da izdrže sve obaveze koje imaju na poslu, kod kuće i oko dece i porodice. Dakle, ne mnogo drugačije nego danas, majkama je društvo i tad nametalo dva cilja – da ponovo budu fizički privlačne kao da se nikad nisu ni porađale i da stignu sve, bez ičije pomoći.
Među prvima je na ovu temu progovorila Beti Fridan, koja je napisala revolucionarnu knjigu o, kako je ona to nazvala ”problemu bez imena”. Govorila je o realnosti sa kojom se suočavaju majke tog vremena koje je kod nas došlo možda deceniju kasnije. Imale su brak, kuću, posao, decu, sve ono što društvo smatra da bi trebalo da im bude dovoljno za ”idealan život”. Ali bile su anksiozne, depresivne, same.
U tom periodu, kada su žene postajale finansijski nezavisne, ali kada se od njih očekivalo da daju svoj doprinos porodici u tom pogledu, očekivanja na strani brige o kući i porodici nisu se smanjila. Naprotiv. Bilo je apsolutno nepoželjno i smatralo bi se slabošću ako bi žena progovorila o tome da joj je teško da istovremeno bude zaposlena, domaćica, majka, supruga. To se podrazumevalo, uz vitak stas i širok osmeh. Da progutaj osećanja i nastave dalje.
A šta su, u takvim domovima, deca mogla da nauče?
Devojčice su učile da primarna ženska uloga da brine o drugima. Da su njene potrebe, onda kad postane majka i supruga, ostavljene i zaboravljene negde u prošlosti, a da je želja da se posvete karijeri znak da su loše majke.
Dečaci u takvim domovima svedočili su životu u kom se od majke očekuje sve – da pruža iznad svojih mogućnosti i da se zbog toga ne žali. Tako su razvijali nerealna očekivanja i stav da ljubav prema porodici za ženu treba da bude ostavljanje svojih potreba u zapećku.
A istina je, zapravo, da dobre majke ne zanemaruju sebe.
Majkama je, da bi svojoj deci bile dobre, neophodna emocionalna podrška i partner koji nosi deo tereta. Potrebno je da ona ima svoje strasti, želje, hobije, a najvažnije, sposobnost da pronađe svoju sreću izvan uloge majke.
Ispunjena majka koja može da kaže kad joj je teško i da stavi ponekad sebe na prvo mesto je majka koja prekida generacijski ciklus nebrige o sebi i čini veliku uslugu celoj porodici.
I još jedna stvar koju ne smemo da zaboravimo. Naša deca nas gledaju. Da bi rasla srećna, svesna važnosti koju u porodici imaju zajedništvo, solidarnost i podela tereta, ona moraju to od nas da nauče. Tako da, kad posvetite vreme sebi, kad zatražite pomoć, kad očekujete da deo porodičnih dužnosti preuzmu ostali ukućani, setite se – vi svojoj deci činite ogromnu uslugu.