Оцена је постала основни циљ школовања, у нашем образовном систему она је и даље темељ, а оцењивање је названо “најпознатијом активности у процесу формалног образовања у Србији”
Учење се свело искључиво на бубање, а да је оцена најважнија, довољан доказ је графикон који је објавила једна мама са дугогодишњим “стажом” одлазака на родитељске састанке.
Са њеним ставом, који је образложила у ауторском тексту на порталу “Опсерваторија друштвених иновација”, слажу се и српски просветари. Ево шта каже ауторка, која је свој текст једноставно назвала “Седи, један!”
“Тешко да ћу, после 16 година одлазака на родитељске састанке, одустати од хипотезе да је оцена (п)остала, у највећој мери, основни циљ школовања и са становишта ученика и са становишта родитеља, а онда, природно, и са становишта наставника. ОЦЕНА још увек темељ нашег образовања. Кажу, окренули смо образовање бубању. Моја хипотеза је да је ОЦЕНА највећи кривац за то”, наводи ауторка Зорана Лужанин.
Она доводи у питање одређивање просечне оцене и општег успеха, сматрајући да је то “сабирање баба и жаба” и да не постоји скоро нигде, изузимајући земље у нашем региону, а посебно јој је нелогично то што у просек улази и оцена из владања.
Тешко је и наставницима
“Годинама нам подаци показују колико је овакав приступ погрешан, јер се мај и јун у школама, готово по правилу, своде на вијање просека и освајања лепшег придева (одличан, врло добар, добар…). Није више важно шта остаје од знања, важно је поправити оцену и улепшати придев.
У таквој ситуацији најтеже је наставницима јер су прикљештени између притисака родитеља, суза ученика, “препорука” директора, сматра ауторка.
Поклањање оцена
“У Србији готово да не постоје ученици који имају просек 4,4. Што да буде врло добар? Поклон од једне оцене и ето одличног ученика. Најстрашнији податак је везан за просек 5,00. Зар је могуће да у Србији нема ученика са једном четворком?”, пише она позивајући на, како каже, званичне подате Министарства просвете изнете на конференцији за новинаре у августу 2014. године. То је на порталу илустровала и графиконима, које можете погледати ОВДЕ.
Ученик је жртва система
Ауторка сматра да је просветни систем веома лош, што, пре свега, не иде у корист деци, те да је “ученик највећа жртва система који одбија да се озбиљно позабави оцењивањем”.
Буба се чак и математика
Чиста репродукција знања је у значајном броју случајева довољна, чак и пожељна за оцену пет, сматра Лужанин, а да се то примењује чак и када је у питању математика, за коју су потребни разумевање, таленат, а бројној деци и напоран рад. Проблем је каже, што се деца оцењују на већ познатим и урађеним задацима, што колективно срозава ниво знања.
“Тако је бубање, односно учење без разумевање, упливало у математику јер је требало обезбедити више петица. Не може се бити вуковац, не може се постати ‘скроз одличан’ без те петице из математике. Као пример, наводим да је у школској 2013/14. у Републици Србији најмање било закључених четворки, па тројки!?”, пише на порталу и пита се добија ли ико више јединице.
Срби не разумеју зашто Финци не оцењују основце
“Свима је познато да у Финској не постоје оцене у основној школи, а значајан део наше популације то не разуме, неки чак и лаички коментаришу како је то потпуно бесмислено јер је, из њиховог угла, главни (вероватно и једини) мотив и разлог одласка у школу ОЦЕНА.
Лужанин наводи и пример Француске у којој је распон оцена између нула и 20, а прелазна оцена је 10, те постоји више нивоа (не)знања.
“Отвара се питање како, као друштво, третирамо децу у Србији. Вреди размишљати о овом питању сваког дана, сваког сата, сваког минута, сваког секунда. Све остало може да сачека”, закључује ауторка.
Фабриковање просека
Имајући у виду да родитељи умеју да буду пристрасни када су њихови мезимци у питању, “Блиц” је за мишљење о овој теми питао и професорку са 30 година искуства у просвети.
На питање шта мисли о систему оцењивања, Драгана Салопек, професорка физичког и бивша директорка ОШ “Павле Савић” каже да су деца под великим стресом, јер родитељи врше притисак на њих, зато што очекују нереална достигнућа.
– Родитељи то углавном раде због рејтинга у одељењу, и лакшег уписа у жељену школу. Али требало би да схвате да је важно знање која деца понесу из школе, а не оно што понесу на парчету папира. Уосталом, све то врло брзо “дође на своје”, јер деца која имају фабрикован успех, често дођу у ситуацију да на основу просека успеју да упишу одређену средњу школу, али да се убрзо ипак испишу, јер не могу да одговоре њеним захтевима – објашњава професорка Салопек.
Она каже да се оваква пракса помало поправила, од када постоји нови систем уписа, на основу ког више бодова зависи од полагања матуре, него од просека.
– Већина професора слично размишља о овом питању, али ипак има и оних који интервенишу за неко дете. Мислим да не шаљемо деци добру поруку таквим понашањем и да би било боље да им помажемо да савладају градиво, него да им поправљамо оцене – закључила је наставница физичког.
Извор: Блиц