“Sindrom oca cara”. Tako neki nazivaju ponašanje očeva sa narcisoidnim poremećajem ličnosti. Sve kao da je već rečeno u te tri reči.
Narcisoidni očevi gotovo nikad nisu u psihoterapiji. Ne uključuju se u proces jer je obično njihovo mišljenje o njima samima da su uvek u pravu, a da drugi ne valjaju.
Istina je da većinom oni koji dolaze na psihoterapiju jesu supruge ili već odrasla deca svojih narcisoidnih roditelja, a gotovo nikad narcisoidne osobe lično. Najveće posledice života sa narcisoidnim roditeljima uglavnom snose najbliži i to u vidu stalne strepnje i visoke anksioznosti, pa sve do paničnih napada, osećaja nedovoljne vrednosti, oštećenog samopoštovanja i samopouzdanja, osećaja neke neodređene krivice. Krivica se ovde uglavnom svodi na duboko osećanje da sam kriv zato što nisam dovoljno dobar. Kako je samo lepo jedan klijent ovo osećanje opisao: ”Stalno u sebi samom strepim da ću biti razotkriven i raskrinkan. Kad bolje razmislim, Ivana, ja nemam za šta da budem razotkriven.”
Istina je da nam osećaj krivice treba jer ukazuje na to da imamo savest za razliku od psihopatije u kojoj savesti nema ili ona može postojati u rudimentima – nekakvim začecima, poput drveta koje je izraslo kao nešto zakržljalo, malo i nedovoljno u odnosu na ono što je za taj rod očekivano.
Ali osećaj preterane krivice koja je nerealna nije dobro nositi u sebi samome jer u osnovi depresije jeste upravo preteran osećaj krivice, onda kada mu tu nije mesto. Taj osećaj krivice, trebalo bi da bude na pravom mestu u pravo vreme. Tada se može reći da nas savest opominje da ne činimo loše postupke ili da ispravimo grešku. Dobro je da budemo ljudi savesti. Međutim, kada je osećaj krivice preteran, na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, tada se može reći da je on hipertrofisan . Deca narcisoidnih očeva kao i narcisoidnih majki osećaju se često gotovo uvek krivima za nešto. Zbog toga što su odrastali prečesto okrivljavani i gotovo nikad hvaljeni.
Da li se ikada zapitali je li vaš otac narcisoidan? Mnogi odrasli ljudi koji žive sa osećajem krivice se često pitaju ima li njihov otac neki problem ili je ipak greška u njima samima?
Karakteristike za identifikaciju narcisoidnog oca koje vam mogu biti od pomoći u rešavanju dileme da li je vaš otac narcisoidan ili ne
Tvoj otac je bio izrazito nepopustljiv
Narcisi osećaju potrebu da kontrolišu svoju okolinu i ljude u njoj. Za tatu narcisa to je jedini mogući način postojanja. Ukoliko ste rasli pored narcisoidnog oca, on je verovatno pokušavao kontrolisati: vaše aktivnosti, sa kim se družite, sa kim ste u romantičnoj vezi i kako se vaš partner ponaša, šta ćete upisati od škole, vaš karijerni put pa čak i kako se oblačite i kakav imidž gradite. U detinjstvu je teško razlikovati normalnu roditeljsku brigu od žestoke kontrole ali žrtve narcisoidnih roditelja i kao odrasli ljudi ovo često jako teško razlikuju.
Tvoj otac je bio ljubomoran ili takmičarski nastrojen u odnosu na tebe
Veoma često su narcisoidni roditelji ljubomorni na svoju decu. Nije normalno da se roditelj oseća ugroženo od svoje dece nego upravo suprotno .Zdravo je biti ponosan na postignuća svog deteta. Narcisoidni otac može porediti svoja postignuća sa vašim u smislu stalnog ”nabijanja na nos da je bolji od vas”.
Tvoj otac je voleo da manipuliše ljudima u smislu da je voleo da ljudi zavise od njega na bilo koji način
Narcis voli da je potreban ljudima, posebno onima koji njemu lično nisu zauzvrat prekopotrebni jer tada oseća moć i kontrolu. Kako je moj klijent ovu stavku lepo opisao: ”Kontrolisao je majku tako što ju je ubedio da su njene prijateljice sve same nemoralne žene i da ne želi da one ulaze u kuću niti da se ona sa njima druži. Izolovao ju je da bi bila sama i da bi zavisila emocionalno samo od njega. Imali smo tri stana u Srbiji, od toga jedan u Beogradu gde sam mogao da gradim sjajnu IT karijeru. Zamolio sam ga sa 24 godine da mi ustupi stan dok ne podignem kredit za sopstveni te da se preselim u Beograd gde mi se nudio sjajan posao za početak. On mi je govorio da je sve to on stvorio sa svojih deset prstiju i da idem u ono što sam stvorio ja, sa svojih deset. Sve je radio da mi onemogući da se odselim i osamostalim, a u kući je stalno svima nabacivao da smo ‘pod njegovim krovom’ gde vladaju njegova pravila. Osećao sam se bedno i nesposobno.“
Tvoj otac nije bio preterano zainteresovan za tvoje potrebe
Narcisoidni očevi obično nisu preterano zainteresovani za potrebe ili želje svoje dece. Fokusirani su na svoje potrebe. Jako će se truditi da u javnosti deluju kao savršeni tata, ali neće ispuniti prirodnu potrebu za ljubavlju, priznanjem, pohvalom, podrškom i osnaživanjem koju dete ima.
Tvom ocu je nedostajalo empatije
Narcisima je teško, ako ne i nemoguće, da razumeju ili brinu o emocijama drugih ljudi. Ipak, traže da drugi brinu o njihovim osećanjima ili potrebama. Klijentkinja je to opisala na sjajan način: ”Majka i ja smo tog dana pale u krevet zbog gripa. Meni je bilo baš loše. Veruj mi Ivana da tri dana nije pitao da li nam nešto treba i kako smo. Osećala sam se kao nepostojeće biće. Kada je on bio bolestan, besneo bi ako napravimo i najmanji propust u brizi o njemu.”
Tvoj otac je bio osetljiv na kritiku
Čak i manje kritike će pogoditi narcisoidnog roditelja. Ponekad će se čak i nevini komentari shvatiti kao uvreda, čak i ako nisu bili zamišljeni kao takvi. Kada se suoči sa sopstvenom greškom, narcis će prebaciti krivicu na druge ljude, naljutiće se, zauzeće odbrambeni stav, odmah će se fokusirati na greške drugih ljudi, recimo na vaše greške ili će postati emocionalno nedostupan i povučen. Nije ni čudo što se deca narcističnih očeva kao i narcisoidnih majki osećaju gotovo uvek krivima za nešto.
Tvoj otac je bio harizmatičan i popularan u društvu
Otac narcisoid jako dobro ume da postigne da ga drugi ljudi zavole. Kad kažem drugi ljudi, mislim na one van porodice. Narcisoidna osoba nije razvila adekvatan nivo ljudske empatije, ali je naučila jako dobro da oponaša ponašanja koja su vrednovana i koja upotrebljavaju na način da ih ljudi zavole. Narcisoidan otac je vrlo svestan kakav utisak na druge ostavlja. Budno pazi da se prikaže dobar u svemu, a posebno u tome kako ima savršen život i savršenu porodicu. Uglavnom je to, naravno, “ispaljivanje ćoraka ” u javnosti jer samo oni koji žive unutar te porodice znaju koliko je stanje daleko od savršenog.
Tvoj otac je izričito zahtevao da dobro izgledaš i da se pristojno ponašaš u prisustvu njegovih prijatelja
Za narcisoidnog oca, njegova deca su statusni simbol koji ukazuje na njihov uspeh i status u životu. Deca su kao neki trofeji. Kako je to klijent u psihoterapiji opisao: “Živeo sam uz stalno osećanje da ne smem nikako da osramotim ćaleta. Ponekad bi se osećao kao neki rasan konj, nateran u društvo i izložen za prikazivanje. Kada sam ipak počeo da se bunim i pravim neke mladalačke ispade, rizikovao sam svaki put njegov bes, agresiju ili osvetu. Nisam više to mogao da podnesem jer to nisam bio ja. Umesto mene, tu je bio taj rasni konj koji mora da živi po pravilima uspeha da bi se aplaudiralo njegovom vlasniku (mislio je na oca). Onda sam iz protesta poneki put namerno bežao sa časa, došao kući kasno, ofarbao se u zeleno. Tad bi me danima nazivao gubitnikom, nitkovom, brukom i sramotom. Nikada me nije pitao nešto u smislu: ‘Sine, šta se dešava sa tobom? Muči li te nešto pa se tako ponašaš?’ Bilo je bitno samo postignuće i slika koju ostavljam u javnosti. To kako se osećam, to je bilo neprepoznato i potpuno nevažno.”
Tvoj otac je bio egocentričan
Narcisoidni roditelji su fokusirani na svoju dobrobit koja uvek stoji na pijedestalu. Dobrobit oca, važnija je od dobrobiti svih drugih u porodici. Klijent u psihoterapiji to opisuje ovako: ”Kada njemu nije bilo dobro ili po volji, celoj porodici nije bilo dobro. Tako smo funkcionisali, kao da svi igramo oko njega na prstima, trudeći se da on bude zadovoljan i zbrinut. U stvari, svi osim njega bili smo žestoko zanemareni i večito uplašeni njegovih kritika ili izliva besa.”
Tvoj otac je bio u javnosti jedna osoba, a privatno sasvim druga
Živeći s narcisom, jasno uviđate da postoje dve vrlo različite osobe koje se menjaju javno i privatno. Kao da oblače drugu ličnost kada su u javnosti, a samo vi znate kako vam je teško u porodici s njim. Klijent u psihoterapiji to opisuje rečima: ”Vikao bi na mene nazivajući me gubitnikom, a kada bi mu zazvonio telefon u sred tog okrivljavanja javio bi se i kao da je neko stisnuo prekidač u njemu. Bio bi najpristojniji i najuljudniji čovek ovoga sveta. Kada bi spustio slušalicu nastavljao bi sa besnim uvredama. Nije ni čudo što sam se plašio da rodbini kažem šta mi se dešava iako sam žudeo da mi neko pomogne. Zbog ove dve ličnosti u njemu samom, javnoj i privatnoj, mama i ja smo znali da bi nam teško ko poverovao kako u stvari živimo sa njim. Zato nikome to nismo ni pričali. Živeli smo u svojoj gorkoj tajni.”
Tvoj otac je bio često odsutan
Narcisoidni očevi su više zabrinuti za sebe nego za svoju decu pa su često odsutni. Kako to klijent opisuje: ”Kada bi se majka bunila zbog toga što je veoma malo kod kuće te da joj je teško da sama bude autoritet za nas troje dece u pubertetu, on bi krivio nju ili nas za svoju odsutnost. Njoj bi govorio da je nesposobna da bude roditelj, a nama da smo kreteni, nesposobni, neuračunljivi i slično. Govorio je da smo sami krivi, svi komplet, jer ne umemo da sami sebe organizujemo i da se ponašamo normalno kao on. Bili smo svi krivi i svi nenormalni kao porodica, osim njega, naravno. Kao da on nije bio deo nas uopšte. U stvari, time je sebi kupovao izlaznu kartu kako bi mogao da provodi vreme van kuće u onome u čemu uživa, radio je šta je hteo, ne baveći se ni nama ni majkom. Nismo ga zanimali i to je jedina istina.”
Tvoj otac je imao česte ispade besa
Narcisi mogu iznenada i žestoko preći iz stanja normalnosti u stanje dubokog besa bez posebne provokacije. Klijent to opisuje na sledeći način: ”On je bio neko ko ispaljuje iz oružja bes bez upozorenja. Iznenada. Zato sam nekako naučio da hodam kao po ljuskama jajeta, da ne bih probudio taj bes. To je porodica u komjoj svi hodamo kao po minskom polju da ne bismo izazvali njegov bes. Čak i tako pazeći, opet smo izazivali ljutnju. Kao da smo svi razvili neke nevidljive radare kojima smo ispipavali i oprezno pratili kako se on tog dana oseća. Ukoliko bi on bio dobro, bili bismo spokojni barem nekoliko sati. Odrastao sam u strepnji.”
Autor: Ivana Sinđić, Psihoterapija Sinđić