Na poslednjem roditeljskom pred početak raspusta, jedna mama pitala me je da li bih mogla da pošaljem roditeljima spisak lektire. Ali zbog čega, pitala sam je.
– Pa da čitaju preko raspusta, kazala je ova mama.
S najboljom namerom. Ipak, nisam im poslala. Preko raspusta nek idu u biblioteku ili nek pogledaju malo po policama u svojoj kući. Neka vide koji će ih naslov privući, koje ime… Ja sam imala tu slobodu, sećam se da sam u trećem razredu na more ponela Tri ratna druga (Remark). Definitivno u tom momentu nije bio za mene, ali JA sam odlučila da nije za mene, pa sam se vratila na Pet prijatelja.
Prvo, sadržaja za konzumaciju je mnogo, smenjuju se neverovatnom brzinom i naše dugoročno pamćenje je već u ozbiljnoj krizi. Dete koje pročita lektiru u julu ove godine, a radi je u maju sledeće, jedva će se sećati i naslova.
Drugo, ono će čitanje knjige povezivati isključivo sa izvršenjem zadatka. Knjiga u tom trenutku prestaje da bude izvor uživanja i zabave, gubi se želja za njom. Stajaće na tom stočiću i podsećaće na nezavršen posao, zadatak. Ne na nešto čemu se raduje, ne na užitak. Biće nešto što se mora, a to što se mora se nekada i ne voli.
Treće, dete raspust, kao i mi odmor, doživljava kao neko svoje slobodno vreme. Samo pomislite kako se osećate ili kako biste se osećali na odmoru, dok ležite na plaži, i stigne vam mejl s posla? E, isto tako se oseća i dete sa knjigom kao školskim zadatkom.
Četvrto, deca, kao i svi mi, treba da čitaju stalno. Nisu samo ta dva meseca godišnje predviđena za čitanje. Čitanje ne bi smelo da bude dužnost. Trebalo bi da bude nešto što je poželjno i što se podrazumeva, kao zdrava ishrana, fizička aktivnost, slušanje muzike, a ne da ima rok i predviđeni deo godine za to.
Peto, svodeći čitanje lektira na letnji raspust zbog obaveza koje dete ima tokom školske godine, svodimo njihov izbor na neki tuđi izbor koji je programom uokviren. Tada se propuste neke sjajne knjige, propusti se mogućnost da biraju to što će čitati i da grade svoj ukus. Ono što sa svojim učenicima radim, a to rade i mnoge moje kolege, kad god se otvori prostor, organizujemo mali sajam knjiga u učionici. Ostavljamo knjige iz programa po strani, a oni donose knjige koje sami biraju i koje predstavljaju svojim drugarima. Kažu zašto su izabrali baš tu knjigu, a onda kroz nekoliko rečenica pokušavaju da zainteresuju ostale da baš njihovu knjigu stave na svoj spisak.
Moji učenici spisak lektire i okvirni plan kada će se koja knjiga raditi dobijaju na početku školske godine, tako da, uz sve svoje obaveze koje imaju, treba da nauče kako u to da uklope i čitanje lektire. Zar neće to stalno raditi? Planirati i organizovati svoje vreme i obaveze?
I nešto što se često zaboravi, a ja imam potrebu da naglasim – predmet koji u svom programu ima i čitanje lektira se zove SRPSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST. To je predmet koji deca imaju četiri ili pet puta nedeljno i podrazumeva i JEZIK i KNJIŽEVNOST. Znači, nije srpski samo naučiti padeže i pisanje velikog početnog slova, taj predmet podrazumeva i KNJIŽEVNOST kao svoj ravnopravni deo. A književnost nisu tamo neke pesmice i neke priče. Književna dela pored svoje umetničke vrednosti prestavljaju značajan alat za razvijanje brojnih kompetencija koje će deci biti potrebne zauvek. Da izdvoje važno od manje važnog, da povezuju, promišljaju, izdvajaju ključne reči, treniraju svoju pažnju koja je ozbiljno ugrožena, razvijaju kritičko mišljenje, nauče da oblikuju svoj stav, navode argumente, pozivaju se na napisano i mnogo toga još.
Moje dete je sada završilo prvi razred. Drugo ima četiri godine. Čita im se od prvog dana. Sada je čitanje preuzeo stariji. Ali i mlađi, koji ne zna da čita niti od njega u ovom uzrastu to očekujemo, u slobodno vreme kada vidi brata sa knjigom u rukama, uzima svoje knjige. I ne razume reči, ali gradi svoje priče kroz slike. Jer, za njega, to tako treba, to je normalno i podrazumeva se kao što se podrazumeva šutirati loptu, pojesti voćnu užinu. To nije nešto što se čeka da se desi u školi.
Da rezimiram, čitanje je važno i treba da bude svakodnevno, kao neki trening posle kojeg se osećate dobro jer ste uradili nešto dobro za sebe. A da bi bilo tako, dobro i poželjno, lepo i neophodno, ne treba da bude svedeno na raspust i školu. Preko raspusta, baš kao i tokom cele godine, vodite svoju decu u biblioteke i knjižare, posetite muzeje za koje se tokom ostatka godine nije našlo vremena, idite do najbliže šume, pitajte ih kako mahovina može biti orijentir u prirodi, odvedite ih do potoka, neka nauče koja je razlika između tekuće i stajaće vode. Igrajte se pogađanja životinja, gradova, pisaca, istorijskih ličnosti. Tražite da vam oni preporuče neku knjigu. I stvarno je pročitajte. A onda preporučite vi njima. Ali ih pustite i da sami biraju. Pravite eksperimente, bojte kamenje, planinarite, kampujte, pričajte. A nekad prosto nemojte raditi ništa. Deca neće imati utisak da su nešto morala da urade, ali pamtiće sve ono što ste radili zajedno. A neće biti ni svesni koliko su za sve to vreme naučili. I ovo su aktivnosti za sve uzraste.
Dodaću još nešto, ponekad pitam svoje učenika kada svoje roditelje vide da čitaju knjige. Većina odgovori da je to na odmoru, najčešće na moru i da mnogo više viđaju svoje mame, nego tate sa knjigom u ruci. A pošto deca uče ono što vide, mnogo više nego ono što čuju, zadatak je na roditeljima. Kao što zdravo jedete da bi se oni zdravo hranili, kao što vežbate, da bi i oni bili aktivni, tako i vi uzmite knjige u ruke. Čitanje nije rezervisao za odabrane, ono nam pripada. Herman Hese je u svom fantastičnom eseju ,,Magija knjige“ rekao da je knjiga baš zbog toga što je postala dostupna svima, izgubila svoju magiju i mističnost. Ali baš zato što može da stigne do svih nas, ima svoju snagu. Pa, iskoristite je. U najbolje svrhe.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti u OŠ „Jovan Miodragović“ u Beogradu
Napišite odgovor