Za prosvetne radnike su teške godine i nosimo veliko breme na svojim leđima. Izloženi smo velikim pritiscima kako javnosti, tako i od svoje bliže okoline. Ako je štrajk onda se bunimo zbog malo para, ako radimo onda ne radimo dovoljno dobro, ako radimo puno onda se foliramo i iskompleksirani smo. A šta je zapravo sa nama prosvetarima?
Učitelji, nastavnici i profesori su vrata kroz koja ulazi svaki pojedinac ovog sveta u svet znanja, ljubavi, podrške, obrazovanja i vaspitanja. Učitelji su temelj svakog društva. Ako želiš biti lekar, astronaut, majstor, kuvar, bravar, učitelj i sve ostalo što želiš biti, moraš prvo učiti od učitelja. Dobar učitelj u deci vidi ono što oni jesu, dok su svi drugi slepi. Učitelj tabana put kojim učenici kreću u veliki svet. Učitelj je tu da oblikuje svet kroz svoje učenike i da sa ponosom gleda kako taj svet dalje se gradi bez njega. I kada prođu školski časi, kada se zatvore dnevnici, zaključaju dnevne pripreme, globalni i operativni planovi, portfoliji, šta ostaje? Ostaje tišina i ono što kuca u učiteljskim srcima.
Ono što ostaje, ostaje „Dobar dan, učitelju“, od velikih i zrelih ljudi koji su sad već nekom drugom učitelji. Ostaje osmeh na licu kada vas vide vaši bivši đaci. I da li mogu biti bivši đaci? Đak je uvek tvoj đak, pa kako god odrastao, promenio se, sazreo, ne može biti bivši može biti uvek tvoj đak.
Ja sam učitelj po struci, ali sam isto i muzički pedagog. Radim kao nastavnik muzičke kulture i decu učim da slušaju ritam svog srca i melodije svoje duše. Najveći uspeh proteklih meseci mi je bio kada su dve učenice same osmislile emisiju o dečijim muzičkim instrumentima, pripremile, snimile i naučile i rekle da su sve našle što im treba i zanima u mojoj knjizi „Deca u orkestru“ i da su se zainteresovale na času dok sam im delila instrumente Orfovog instrumentarija. Dakle, nisu to uradile za ocenu, nisu to uradile jer je bio domaći zadatak, uradile su to jer su osećale tako u svom srcu i želele su da nauče. Ali nisu samo naučile, već su sa mnom učestvovale na manifestaciji „U bojama dece“ u „Šarenom dvorištu“ u organizaciji Udruženja somborskih učitelja Sombor i pokazale svoje znanje drugoj deci iz drugih škola.
Osmislile su kako da i druga deca prave instrumente, kako da sviraju… A ja sam kao ponosni učitelj stajala i gledala u svoje učenice kako su i one postale učiteljica već tako male. Sa radionice je izašlo mnogo dece sa osmehom na licu i instrumentima u rukama. Verovatno će neko od njih sećati se tog sunčanog majskog dana i instrumenta koje su svojim rukama napravili, a ja ću se uvek sećati kako mi je srce kucalo u ritmu najlepših sonata i lice mi je bilo obasjano sunce i osmehom.
Učenice nisu svesne koliko je meni značilo kao učitelju ovaj njihov rad, ali jednog dana kada porastu kada ih sretnem, reći ću im, kako su u teškim danima za prosvetnog radnika mi ulile nadu da vredi. Vredi raditi i stvarati. Nema te diplome, te plate, tih planova, tih dopisa iz Ministarstva prosvete koji mogu da unesu u srce ono što mogu deca.
Tračak svetlosti u radu sa učenicima jeste naše srce i njihova srca koja kucaju istim ritmom sa povremenim sinkopa i time daju najlepši sklop ovog sveta.
Autor teksta: Milana Bjelivuk Kovač, nastavnica muzičke kulture.
Milana Bjelivuk Kovač, rođena 7.11.1990. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet u Somboru, smer učitelj kao i master studije. Takođe završila Akademiju umjetnosti na Slobomir P Univerzitetu u Bijeljini, i master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu- smer muzička pedagogija.
Radi u OŠ „Nikola Tesla“ u Kljajićevu kao nastavnik muzičke kulture. Autor knjige „Deca u orkestru“, autor muzike prve lutkarske operete „Crvenkapa“ u Srbiji. Osnovala i vodi dečiji hor „Teslini slavuji“.