Наставница ликовног Ружица Јовановић, која је предавала у београдској ОШ „Никола Тесла“, недавно је завршила радни век, а испраћај који су јој ђаци приредили каже да ће памтити до краја живота. Више стотина ученика тог дана је певало вољеној наставници, грлили су је, било је и суза, а у парку недалеко од школе приредили су јој и мали перформанс. На друштвеним мрежама појавили су се снимци тог догађаја. Укључили су се ускоро и медији па је цела Србија сазнала за Ружицу која је срцем предано радила годинама.
Какви су утисци месец дана након веома емотивног испраћаја који су Вам приредили ученици?
Моји утисци се још увек нису слегли и мислим да никада и неће. То су такве емоције. Ево ја сам пре сат времена гледала опет неке снимке и просто не могу да верујем да сам ја то доживела. Овај испраћај је обележио мој живот. То је нека потврда да сам ја успела у животу. Увек сам деци говорила да морају да буду добри људи. То је најважније. Све друго може да се научи, а они су мени тог дана показали да јесу добри људи.
Деца сада много више хоће да причају о својим проблемима на часу пред свима. Као да имају велику потребу да буду блиски. Увек сам имала стрпљења да саслушам јер знам да су њима њихови проблеми велики. Ако их неко саслуша и да им неки савет, они то цене.
Шта је било пресудно да Вас ђаци толико заволе?
Искреност је пресудна у односу. Мој став је да морају да се поставе правила. Деца дођу у пети разред и чују да сам ја строга и дођу са том замисли да ће то бити неки страшни часови. Међутим, када поставимо правила којих се и ја врло придржавам, све се лепо посложи. Трудила сам се да будем поштена према сваком ученику. Никад нисам дозвољавала да неко дете буде изопштено на било који начин због изгледа гардеробе, фризуре и слично. Увек сам их учила да је свако посебан и да треба да цене ту посебност. Надала сам се да ће некоме то остати урезано. Стално сам користила време да причам са децом о разним стварима које су много важне. Сврха живота је да човек остави траг, а ја се сада заиста тако осећам.
Шта мислите да је најважније шта треба да знају просветни радници? Шта бисте поручили колегама?
Сваки просветни радник мора да се мења и усклађује са генерацијама. Генерације се мењају. То су сада деца која имају од 11 до 15 година. Каква је то сатисфакција да сам се ја њима приближила, а то не бих успела да их нисам ослушкивала. Важно је да наставници поставе правила, али морају и они да поштују та правила. Тако се гради поверење. Млађим колегама бих поручила да воле свој посао, да осећају ту децу и буду блиски са њима, али мора да постоји поштовање и граница.
Радили сте 35 година у просвети. Шта је то по чему се данашња деца разликују у односу на период када сте почињали?
Сада су некако ближи. Хоће загрљај у ходнику и после часа. Хоће више да се повере наставнику него некада. Деца сада много више хоће да причају о својим проблемима на часу пред свима. Као да имају велику потребу да буду блиски. Увек сам имала стрпљења да саслушам јер знам да су њима њихови проблеми велики. Ако их неко саслуша и да им неки савет, они то цене. Дешавало ми се да са неким ученицима останем јако блиска и касније кроз живот. Са Анитом Ал Анбаки сам у контакту све ове године и она ме зове друга мајка и била ми је једно време и колегиница као и Ивана Драгосављевић захваљујући којој је много људи сазнало за испраћај који су ми ђаци приредили. Она је објединила све снимке и објавила то на друштвеним мрежама.
Како сте се Ви определили да будете наставница?
Као мала сам имала жељу да будем учитељица онда сам спојила ту љубав, уметност и децу. Одувек сам јако волела рад са децом. Човек мора да воли то шта ради. Ја сам пресрећна жена, радила сам посао који волим до последњег дана. То желим свима вама. Мислим да сам се заиста остварила и да има смисла то што сам радила.
Ауторка: Јелена Чоловић