Naša saradnica, nastavnica engleskog jezika iz Bora je, kako kaže, u dahu napisala pismo koje je posvetila svojim đacima od kojih su neki danas srednjoškolci, neki studenti, a neki odavno imaju već svoju decu.
Mi vam, po njenoj želji, to pismo prenosimo u celosti.
Draga deco,
Izvinite što vam se tako obraćam, ali ste za mene svi vi rođeni 1981. i kasnije bili i ostali deca. Kada sam počela da radim, pre trideset godina, vama koji danas imate skoro 45 od prvog dana sam se tako obraćala. Da imamo susrete generaciaja kao što to imaju srednjoškolci, verujte da bih vas pozdravila sa “Hello, children“.
Pamtim svoje prve generacije. Vas je, uglavnom, oblikovalo okruženje ranih i ratnih devedesetih. Sećam se kada je jedan učenik izašao na tablu da uradi jedan gramatički zadatak i bio izvređan od strane nekoliko dečaka jer je nosio stare patike. Od tada, pa do današnjih dana nikada nisam izvodila dete na tablu osim ako to ne želi.
Dvehiljaditih “u modi“ su bile uvrede na račun etničke pripadnosti. Nikada niste uspeli da me naljutite više nego kada ste se međusobno vređali na nacionalnoj i verskoj osnovi.
Tokom poslednje decenije, primetila sam veliku upotrebu ružnih reči i uvreda, a počele su i tuče. Kada bih vas pitala šta to radite, rekli biste mi da se igrate „Farme“ i „Zadruge“.
Iako prilično blaga, kakvu me znate, mnogo sam se ljutila i vikala na vas. Posle svake kritike i vike zbog vašeg ponašanja, osećala sam se loše jer je sve to bila samo posledica opšte atmosfere u društvu u kome ste živeli živite još uvek. Baš zbog toga sam bila na vašoj strani i još uvek sam.
Draga deco, mnogi od vas su sada u belom svetu – posebno vi rođeni ranih devedesetih. Vi rođeni krajem devedesetih čekate posao ili radite posao koji ne volite. Ima vas i uspešnih, štagod smatrali uspehom.
Brinula sam i još uvek brinem za vašu budućnost, ali mi sada vi – srednjoškolci i studenti – takođe moji bivši đaci, ulivate nadu da ćemo najzad izaći iz tunela u kome smo svi više od nekoliko decenija. Ne treba zanemariti i zasluge vaših roditelja. I oni, i mi – vaši učitelji, nastavnici i profesori oduvek smo bili na istom zadatku – da od vas stvorimo dobre, pravdoljubive i slobodoumne ljude. Danas svedočimo da smo u tome uspeli.
Zadivljena sam vašom hrabrošću, pameću, rečitošću, saosećajnošću, solidarnošću, organizovanošću i nepokolebljivom borbom da stvorite novo društvo i da prave vrednosti vratite na presto gde im je i mesto.
S nadom da ćemo dočekati to dugoočekivano bolje sutra, danas je mnogo mojih kolega zajedno sa mnom svim srcem uz vas. Hvala vam!
Marina Raičević, učiteljica i nastavnica Osnovne škole „Vuk Karadžić“ u
Boru