Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно.
Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика.
У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем.
„Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.“ – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи „Јован Миодраговић“ из Београда.
Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све.
„Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.“ – објашњава Радовић.
На питање где види решење, она одговара:
„Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован“ – казала је наша саговорница.
Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ „Љуба Ненадовић“.
Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује.
„Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.“ – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић.
Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши.
„Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!“ – истиче наша саговорница.
Како каже, боји се само да је питање ко је следећи.
„Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.“ – закључује Вучинић Опалић.
Нема од протеста ништа. Просветари су неорганизован сектор одан свакој власти, који који нема представника који знају, умеју да предложе, покрену ствари на боље. Једино решење је кључ у браву 5/10/15 па ако треба и месец дана. Овај кључ који предлажем је од интереса целокупном друштву. Само треба мало дубље и даље сагледати садашњи унижени образовни систем који све више дотиче дно.
Nema nama ponoći. Nas niko ne čuje i ne vidi, što reče jedna načelnica školske uprave“ meni je učenik na prvom mestu“ , ja upitah, “ a kome smo mi na prvom mestu“- ostadoh naravno bez odgovora.Toliko o tome. Od protesta ćeprosvetni radnici samo dobiti proširene vene ili bolove u zglobovima.
Zašto ne postoji jedan jedinstveni sindikat prosvetnih radnika, nego četiri?
Ko razume, shvatiće!
Nema nama ponoći. Nas niko ne čuje i ne vidi, što reče jedna načelnica školske uprave“ meni je učenik na prvom mestu“ , ja upitah, “ a kome smo mi na prvom mestu“- ostadoh naravno bez odgovora.Toliko o tome. Od protesta ćeprosvetni radnici samo dobiti proširene vene ili bolove u zglobovima.
Nema nama ponoći. Nas niko ne čuje i ne vidi, što reče jedna načelnica školske uprave“ meni je učenik na prvom mestu“ , ja upitah, “ a kome smo mi na prvom mestu“- ostadoh naravno bez odgovora.Toliko o tome. Od protesta ćeprosvetni radnici samo dobiti proširene vene ili bolove u zglobovima.