Савремени разговори о насиљу у школама углавном почињу од једне удобне претпоставке: дете се појављује као празан лист, као морално неутрално биће, обликовано искључиво спољашњим околностима. Та слика делује хумано, на неки начин идилично, али истовремено поједностављује стварност до мере интелектуалне неискрености.
Човек, па самим тим и дете, у школу уноси читав скуп наслеђених особина: темперамент, нагонску структуру, степен импулсивности, склоност ка доминацији, такмичењу, па и агресији. Разлике међу децом постоје пре првог часа, пре првог сукоба, пре било каквог „утицаја система“.
Та чињеница захтева много озбиљније схватање васпитне улоге школе. Васпитање почиње управо тамо где се природа човека сусреће са границом. Цивилизација настаје у тренутку када се нагон препозна, именује и усмери, чиме се човеку омогућава живот у уређеном заједништву.
Литерарни пример који снажно потврђује ову истину јесте роман „Господар мува“ британског нобеловца Вилијама Голдинга. Деца у том роману, лишена институционалних оквира и цивилизацијских ограничења, врло брзо граде хијерархију засновану на сили, страху и суровости. Да ли је то усуд човека још од првобитне заједнице? И да ли је цивилизација заправо обуздавање, или боље речено преусмеравање нагонског у људском бићу? Тај свет у роману представља оголелу слику људске природе у условима у којима ишчезавају културне и моралне баријере. Голдинг, рекло би се поред осталог, својим романом снажно сведочи о нужности васпитања, али и норме, као темељне цивилизацијске тековине. А то, у одређеним приликама, подразумева и страх од последица (спољашњих и унутрашњих) због учињеног дела.
Један од кључних проблема у савременом дискурсу о школском насиљу јесте одсуство разликовања. Сваки сукоб се третира као насиље, ривалство као претња, телесна динамика као патологија. Посебно код мушке деце, физичка енергија, такмичарски дух и потреба за одмеравањем снаге представљају развојну чињеницу. Та енергија захтева форму, правила и кодекс. Без тога, она прелази у примитивизам.
Историја културе познаје бројне моделе племенитог ривалства: витешке игре, борилачке вештине, спортове са строгим правилима части и самоконтроле. Заједничка им је јасна граница: победа не понижава, пораз не поништава достојанство. Школа може и треба да понуди простор за такве облике сучељавања — физичке, менталне, такмичарске — у којима се снага обликује, а карактер кали.
Када се тај простор укине, агресија проналази друге канале: брутално физичко насиље, психичко понижавање, дигитално линчовање, систематско искључивање. У тим облицима, штета често постаје дубља и дуготрајнија. Зато питање насиља у школи захтева класификацију, а не генерализацију. Није свака грубост насиље, као што ни свако ругање не мора бити безазлено.
Формирање унутрашње границе код детета представља суштински задатак васпитања. Та граница се обликује кроз конкретно искуство, јасна правила и разумљив однос између поступка и последице. Она се учвршћује кроз понављање, доследност и осећај правде. Управо на том месту васпитање добија своју стварну снагу.
Рестриктивне мере, када делују у оквиру јасног и доследног система, имају снажно васпитно дејство. Оне уче дете да свет има структуру, да поступци носе тежину и да слобода постоји унутар оквира. Санкција у том смислу означава границу прихватљивог и јасно показује где понашање престаје да буде лична ствар, а постаје друштвени проблем.
Историја цивилизације сведочи управо о томе: право, закон, норма и санкција стварају услове у којима култура опстаје. У школском контексту, мера делује као средство васпитне оријентације и моралног разграничења. Њена вредност зависи од правичности, доследности и непристрасности. Када та три услова постоје, мера делује васпитно чак и када је строга.
Посебно важан елемент представља прилагођеност поднебљу. Васпитни модели који занемарују културни контекст, темперамент средине и историјско искуство заједнице остају формални и без дубљег дејства. Универзалне формуле ретко допиру до конкретног детета у конкретној школи. Као и до конкретних родитеља. Васпитање захтева познавање људске природе у њеном локалном облику.
Школа која жели да се озбиљно суочи са насиљем мора да преузме одговорност за формирање карактера. То подразумева признавање разлика међу децом, каналисање енергије у племените облике надметања, јасну класификацију понашања и доследно спровођење праведних мера. У таквом систему, границе понашања постају истовремено и границе цивилизације.
Тек тада школа постаје место у коме се човек обликује — свестан својих нагона, одговоран за своје поступке и способан да живи са другима у уређеном заједништву.
Аутор: Милан Станковић, проф српског језика и књижевности из Бора