Судећи по резултатима психолошких истраживања, број родитеља који примењују тактику “све је допуштено” у великом је порасту, за разлику од заговорника строге дисциплине који постају све “ређе зверке”. Попуштање је последица тежње очева и мајки да удовоље својој деци, да избегну сукобе са њима и ублаже сопствену грижу савести.
Дисциплина
А шта је последица свега тога? Међу нашом децом влада епидемија “поремећаја недостатка дисциплине”, како се изразио један стручњак. А типични симптоми ове појаве јесу нестрпљење, конзументски менталитет и непрекидна жеља за тим да се поседује све више ствари.
Култура непоштовања
Пре више од пола века, родитељи су васпитавали своју децу са много више дисциплине и излагали их много већем степену критике. Но, током протеклих деценија, култура се изменила и постала је фокусирана на децу. Бројна ограничења су нестала, дисциплина је попустила, а систем педагошког кажњавања готово да је ишчезао.
У данашњој култури глорификују се материјалне вредности, забава, као брзо и лако остваривање циљева. Многи родитељи страхују да њихова деца нису (или неће бити) срећна, па покушавају да их задовоље и забаве, што најчешће подразумева куповину љубави на различите (материјалне) начине.
Поремећена слика о себи
Последица таквог васпитања јесте то што су деца постала емотивно изолована, више оријентисана на личне потребе, мање емпатична и недовољно свесна стварног света. Родитељи сматрају да помажу својим малишанима да изграде самопоуздање тако што похвале сваку ординарну ствар коју ураде и дозвољавају им да верују да је медиокритет прихватљив. Међутим, такав однос само подстиче децу да створе извитоперену слику о себи.
И у школама се већ дуже време осећају последице кућног васпитања. Судећи према социолошким и психолошким истраживањима, као и анкетама међу просветним радницима, велики број учитеља, наставника и професора (основна и средња школа) жели да напусти посао. Чак 60 одсто њих навело је понашање ученика као основни разлог за промену посла. Разумљиво, овај тренд је израженији у развијеним друштвима, првенствено у САД. Но, више је него очигледно да се и ми врло често суочавамо са различитим облицима дисфункционалног понашања деце. Превелик број просветних радника бори се, не само са неколико бунтовника у разреду, већ са – културом непоштовања.
Недостатак самодисциплине
Све започиње неселективним одобравањем свега, или већине оног што деца пожеле – да имају или да ураде. То можда доноси тренутну срећу и прилив сигурности, али ускраћује децу у најважнијој лекцији коју родитељи треба да им пруже, а то је самодисциплина. У односу на интелигенцију, овај квалитет двоструко је јачи индикатор успеха у школи. Без самодисциплине, деца нису адекватно припремљена за многе ствари у животу.
15 савета за „повратак на прави пут“
1. Поставите јасне границе и стандарде. У свакој породици постоје правила понашања, као и одређене консеквенце за њихово непоштовање – тако би, бар, требало да буде. Уколико је у вашој заједници помало хаотично, и одлучили сте да коначно “заведете ред”, немојте истовремено да организујете све области. Радите прво на онима за које верујете да су ургентне.
2. На време детету предочите и објасните последице неадекватног понашања, смирено и доследно спроводите “казнене мере”, увек образложите то што радите и објасните детету како да се понаша.
3. Не попуштајте пред хистеричним нападима малишана, јер ће се у том случају чешће понављати. Када дете “прави представу”, јер нешто (не) жели, немојте да га подмићујете, надвикујете се са њим, нити да му претите. Одведите га на неко мирно место и, када се смири, покушајте да му објасните због чега је такво понашање неприхватљиво.
4. Очекујте неугодне разговоре са децом, нарочито са тинејџерима. Но, ако се то претвори у жучне расправе, уз изговарање много грубих и ружних речи, прекините разговор док се дете не смири. Ипак, немојте му дозволити да у међувремену ради нешто друго – прво мора да се оконча разговор. Ако неприхватљиво понашање постане учестала појава, уведите посебне мере за кажњавање лошег и награђивање доброг понашања.
5. Захтевајте од деце одређени степен одговорности за оно што раде. На пример, ако дете сломи играчку, у наступу беса или непажње, немојте му купити нову и објасните му да убудуће мора да буде пажљивије и да више води рачуна о стварима. Поступајући на овај начин, свом малишану ћете помоћи да схвати шта значи бити одговоран за своје понашање.
6. Наметните природне последице Ако ваше дете устане током ручка, и почне да се шета унаоколо, упркос томе што сте одавно установили правило да се сто не напушта док се оброк не поједе, склоните његов тањир и суочите га са последицама такве одлуке. Не попуштајте ни за трен!
7. Сва деца повремено лажу. Док су деца мала, покушајте да схватите прави разлог лагања – можда им је потребна већа пажња у том тренутку. Ако посумњате да вас ваш тинејџер лаже, упорно, али смирено, инсистирајте да вам каже истину. Уколико одбије да учини то, прекините разговор док се дете не смири. Потом му објасните утицај поверења у вашем односу и предочите му последице лажи (губитка поверења).
8. Научите дете како да самостално обавља задатке и како да оствари оно што жели – нарочито у узрасту између седам и десет година.
Многи родитељи превише “помажу” приликом израде домаћих задатака и тако васпитавају малог лењивца – дете које не жели да размишља, али остварује добре резултате. Да би се то избегло, свакодневно је потребно да стимулишете децу да размишљају и стичу самосталност.
9. Немојте претеривати са забранама – јер ће деловати контрапродуктивно. Уместо тога, предложите јасне опције. Ако ваша кћерка тинејџерка, на пример, жели пирсинг на носу, реците јој да схватате колико је то популарно, али да средња школа није ни време ни место за доношење такве одлуке. Девојчица може да носи “лажну” силиконску минђушу, која се лако лепи и скида, или да уради пирсинг када постане пунолетна.
10. Увек говорите афирмативно. Избегавајте реченице које започињу речима “немој”, “престани”, “не дозвољавам”… Након изговарања ових речи, тешко да је преостало основа за разговор, па тако и за спровођења педагошке мере.
11. Научите децу да буду добра у ономе што раде. Иако дете вероватно неће обавити неку кућну обавезу (коју сте му задали) – на пример, спремање његове собе, према вашим стандардима – немојте поново то да урадите и уздржите се од критике. Мада је потребно да научите дете како се ствари “добро раде”, подједнако је важно да се оно осећа компетентно.
12. Подстичите позитивно понашање. На пример, када приметите да је ваш син био стрпљив и нежан према маленој сестрици, похвалите га за одговорно и “одрасло” понашање.
13. Одложите задовољство. Уместо честе куповине ствари за дете, предложите му “џепарац” који ће морати да штеди да би купио оно што жели.
14. Анализирајте колико често једете заједно, као породица. Ако ваше дете има превише обавеза (спортске активности, часови језика, плеса и тренинзи), нека прескочи нешто од тога. Истраживања показују да су деца која често једу са родитељима психички стабилнија и мање склона проблематичном понашању.
15. НИКАДА немојте инсталирати ТВ, нити компјутер, у дечју собу. Такође, лимитирајте сате које дете проводи у гледању ТВ програма.
Аутор: Lifecontent