“Молим те, одмах дођи код мене да попијемо кафу. Да ти причам шта ми се догодило!”, још увек се сећам њеног усплахиреног гласа када ме је пре пар година позвала телефоном.
Одем брзо, питајући се успут где гори. С врата креће с монолозима, у којима сам очигледно само слушалац, да не би баш причала сама са собом.
“Молим те, замисли, звали ме јуче из школе мог сина. Да одмах дођем, кажу неки проблем.”
Пали цигарету.
“Одем ја тамо, кад дочека ме разредна, каже ваш син је извршио насиље над другом из одељења! Ја да се онесвестим! Кажем јој то мора да је нека грешка. Па мој син то никад не би, ма обе руке у ватру ћу да ставим. Она тера по свом. Каже, мој син и још два дечака малтретирали болесног друга из одељења, скинули му панталоне на великом одмору.”
Избацује звучно дим, видно изнервирана.
“Ја ту нападнем разредну, кажем јој да ћу са директором да разговарам ако ми и даље буде малтретирала дете. Еј, бре, па то је мој син! Па ваљда ја знам! Џаба вам, госпођо, каже разредна, све су признали. Ма ко признао, шта сте му радили, јадно моје дете! Дођите, каже, сутра опет у школу да будете присутни кад буде давао изјаву инспектору полиције и да поразговарамо сви заједно са психологом!”
Одједном постаје веома црвена у лицу.
“Скочим ја ту: ко бре да разговара са полицијом?! Па је л’ моје дете криминалац?! И са каквим бре психологом?! Сад је још значи и луд?! Ма свашта сам јој рекла, не знам како ме хитна помоћ није однела.”
Поче да плаче.
“Дођем ја кући и питам сина шта то би у школи. Он каже: кево, нисам ништа крив. Тај болесни нас стално нешто гледа, а ја нисам ништа радио него Алекса и Никола. И још ме наговарали да му и ја скидам панталоне, ал’ ја нисам хтео, само сам стајао поред. Ето, увек ја испаднем крив, па знаш да ме разредна мрзи!”
Уздахну дубоко.
“Ех, сине мој, мислим се ја, знам ја добро да те разредна мрзи. И све само зато што зна да сам се прошле године развела од мужа. Ја, глупача, отишла то да кажем, да му се мало прогледа кроз прсте при оцењивању, а они ти онда сви по њему! Те не учи, те свађа се са наставницима, те туче другу децу! Па зато сам и рекла, да се припази на њега, а не о свему ја да бринем… Ех, јадно моје дете…”
Засузи мало.
“Одем сутра, нападнем и инспектора, рекох јурите ви криминалце, оне праве, пустите ви децу, они се посвађају па се сутра опет друже. Ал’ добар неки човек, каже ми: госпођо, верујте ми да ни ја не знам шта са децом радим, ал’ морам, сад је неки пројекат насиље по школама, па морамо, шта ћемо. И психологу кажем свашта, па рекла сам да је дете разведених родитеља, шта сад одмах све на њега. Она ме само гледа, глупа гуска. И нешто пише, пише, пола књиге написа. Син мој ћути, зна да ће мајка све да среди. Него шта, ја сам бре жена змај.”
Узе ваздух.
“Е онда нарибах разредну. Зар ја да бринем још и о дечјим кошкањима по школи, ко да ми је мало мојих проблема. И она ме само гледа. Шта ће, мислим се ја, то је сигурно родитељи тог малог подговорили па мора. Подвикнух и њима. Видим их стоје са стране. Рекох им: шта ту плачете и пренемажете се, ако вам дете није способно да се са осталима дружи, водите га кући, па га тамо чувајте, а не мој син да вам буде крив.”
Запали нову цигарету.
“А кући рекох овом мом: више да те нисам видела да се дружиш са она два пропалитета. То није твоје друштво. Видиш да те на свашта наговарају, а ти си добар на мене и сви могу да те терају свашта да радиш. И немој да ме љубиш. Ово што си ме брукао по школи да ме вређа твоја разредна и онај психолог што је прогутала мотку, то ме много заболело. Него сам ја фина, па им нисам свашта рекла како су заслужиле. А ти одсад памет у главу и немој да опет награбусиш ни крив ни дужан. И да учиш, кажем му ја.”
Уздахну и завали се у фотељу.
“Ето, самохрана мајка свашта мора да трпи. Мало ми је било што сам оног магарца од мужа преживела, што нас је тукао, што нам је претио, па ни сада не могу да будем мирна. Каже психолог, то вам је син у кући гледао па тај модел понашања примењује на свет око себе. Ма кад је нисам млатнула! Она ће мени за мог сина да је насилник. Ђубре једно, може са својом дипломом да се обрише. Ма не дам ја на свог сина, бре, не дам!!!”
Гледам синоћ на вестима, ухапсили јој сина, избо ножем навијача у тучи после утакмице. Кажу, познат је и по продаји наркотика и насилничком понашању. Гре’ота, мора да га је неко подговорио, а баш је обећавао…