Да, то сам ја…
Да, ја сам она мама чије је дете јуче у паркићу плакало. А плакао је и пре седам дана док смо шетали. И пре месец дана у продавници играчака.
Да, то сам ја! Нема разлога да ме жалите. Да ми говорите како ће све бити у реду. Да се чудите и ишчуђавате, као да су ваша деца увек златна. Да ме кришом критикујете.
То је дете. Још је мали. Плакао је јер је хтео играчку које је имало друго дете. Негде у мојој глави то је нормално. Објаснили смо му све. И понављаћемо му и даље док то не схвати. Ако ти неко нешто не да, не љутиш се, не вриштиш, не бацакаш се…
Негде у књигама, прочитах да је то део одрастања. Још једна фаза. Коју ја никако да савладам. А дете успешно да прође. Сваки његов врисак погађа ме директно у неки део мозга. И знам да треба да останем мирна. Али осећам неодољиву потребу да то не будем. Него да се издивљам. Једном за свагда.
Јуче, када смо се, након тог вриштања, вратили кући, обузело ме неко лудило. Викала сам, о како сам викала, на своје дете, које се из беса бацакало по поду. Викала сам, а требало је да га загрлим. Али хаос у мојој глави, која је од силног вриштања и бацакања кључала, нисам успела да смирим.
Ставила сам дете на место за казне, покушавајући све да му објасним. Узалудно. Вриштање је надјачало разум, бес је преплавио све. Викала сам пар минута. На крају схвативши и да је то узалуд, рекла сам мужу, сломљена, без трунке снаге, уморна, посрамљена, исцрпљена: Ја више ово не могу да слушам. И отишла сам, у другу собу, завукла главу под јастук и плакала. Нисам мислила ни о чему, нисам ништа ни осећала. У неком тренутку сам и заспала, не сећам се. Осећала сам се празном, као љуска ораха, празном, кривом, што нисам остала доследна себи и што сам прекршила нешто давно обећано. Нема вике, само лепо објашњавање. Да ли је то могуће?
Док сам ја тако лежала, као каква лутка, дете је на сваких десетак минута долазило до мене. Тога се не сећам, муж ми каже, љубио ме је и мазио мој дечак, и говорио: Не мама плаче, ја буде добар. И што је најгоре од свега, или најбоље, после те сцене био је миран као бубица. Ма био је диван, златан.
Ја не знам да ли је то понашање нормално. Не знам, али се трудим и некако борим. Не знам да ли је могуће да сваки атом моје снаге и енергије иде на мог дечака. Да ли је то потребно? Да ли грешим? Где грешим? Треба ли да се бринем? Или да се стидим? Када опет дођемо у паркић, да ли ће неко рећи ено је она мама чије је дете онако плакало? Лакше би ми било да кажу: То је онај мачак чијег је тату појео миш…Бар бих знала на чему сам.
А овако, могу да стрепим да ли ће се све поновити. Када ће се поновити. Да свима напоменем, па да знају унапред. Да, ја сам та мајка чије је дете јуче плакало. Не знам да ли ће и када ће опет. Надајмо се да неће. Јер објашњавали смо му и муж и ја колико је то погрешно. И како није лепо. Али, мали је још, ваљда ће ускоро схватити.
А ваљда ћу и ја схватити да од вике нема вајде. Да ћу дете само застрашити. А себе исцрпети. Не, не желим тај осећај више… Никада…
Извор: Being Mom