Мала, обична, свакодневна ситуација у животу сваког родитеља: спремате се за полазак, рецимо у вртић, дете облачи панталоне и покушава да закопча дугме. Користи обе руке, гура оно дугменце, мучи се, ви тачно знате, видите где греши. По правилу, после два или три неуспешна покушаја, дете почиње да „цмоли“ и тражи помоћ иако сте стојећи поред њега у себи молили Бога да успе и да не упадне у агонију звану „не могуууу, помози мииии…“
Али обично не буде тако.
Стварно је тешко стајати скрштених руку, по страни, док дете покушава да уради нешто што му баш тешко иде, а нама за то треба можда један секунд. Да окончамо агонију.
Обично почне од растављене играчке, патика које се теже обувају или рајсфершлуса. Дете покуша, кад види да не иде лако нервоза расте и постаје све више узнемирено.
Већина (стварно, велика већина, видела сам у вртићу родитеље који обувају и облаче петогодишњаке) родитеља ће пожурити да проблем реши у зачетку, ма урадиће све да не дође до кукњаве, посебно ако су негде на јавном месту. Али…
Проблем је у томе што се „цмољење“ брзо и лако прелије на све друге области свакодневног живота. Иако то некад себи не желимо да признамо, подсвесно нам је лакше да нешто урадимо сами, него да слушамо кукњаву.
Распремање собе? Нека, ја ћу овај пут.
Прање зуба? Лакше ми је да то ја урадим уместо њега.
Облачење? Бржи смо кад је ја обучем.
Склањање растурених бојица са стола. Хајде, ја ћу, баш су се сад заиграли.
Везивање појаса у аутомобилу? Везаћу га ја, журимо.
Не разуме домаћи задатак? Па наравно, кад учитељица није објаснила! Хајде, урадићу ја, само овај пут.
Сваког дана водим битку сама са собом. Урадити нешто уместо њих или их пустити да науче сами, по цену изгубљеног времена и живаца. На мојој страни је неколико деценија животног искуства и вежбе, па је логично да ми треба много мање времена да решим неки проблем, него да пустим да се мало помучи и уради то сам.
Али, да ли је то дугорочно добро за њега?
Када бих сваког дана све те мале ствари радила за њега (обула му чарапе, везала појас, склонила играчку која је на сред дневне собе…) ја бих тиме буквално подстакла то цмољење и одбијање да било шта уради без помоћи, које сваког родитеља доводи на ивицу живаца.
Изненада, и ствари које је пре могао да уради сам, попут обувања патика, постану му претешке и тражи помоћ, плаче, док не дођем и не урадим то уместо њега.
Како прекинути кукњаву?
Вероватно сте већ тражили одговор на ово питање. А сигурно сте и пробали да бодрите дете. „Ма ја знам да ти то можеш и сам“ или „покушај, успећеш“, „можеш ти то“… Али, ништа. Кукњава се наставила, а ви бисте одустали, и мрмљајући себи у браду урадили то нешто уместо детета.
Ево шта сам ја урадила. Направила сам једну малу промену и упалило је. Сваки пут кад бих видела да нешто покушава да уради, а знам да ће за неколико секунди упасти у благу хистерију и тражити помоћ, ја бих то предухитрила и описала ситуацију.
“Баш се трудиш да закопчаш панталоне и мало те нервира што ти то није лако.“
(причала бих као навијена)
„У једној руци ти је дугме, а у другој рупа и сад покушаваш да их саставиш. Али дугме ти сваки пут исклизне, а ти се опет баш трудиш. Ух, како си близу! Скоро да си успео! Ево, пола дугмета је већ ушло, остала друга половина, само још мало више да погураш! Ево га, успео си! И то без моје помоћи!“
Тад би ме погледао, мало накривио главу и насмешио се. Био је поносан. Сам је решио проблем, без хистерије и кукања.
Једноставан трик ако желите одгајите дете које ће се суочавати са проблемима
Ако се ваше дете бори, труди да испуни неки задатак који је у складу са његовим узрастом, једноставно описујте шта ради док то ради. Признајте његов труд и осећања у сваком тренутку, а да не мрднете прстом да урадите било шта уместо њега.
Деца готово потпуно живе у тренутку. Описујући ситуацију ви користите управо тај тренутак да се повежете са својим дететом.
Истог дана, за вечером, пробала сам исту технику, поново. Јео је супу и просипао, а било је видно да га то нервира. Док сам сипала себи супу, погледала сам му и рекла: „Видим да ти иде тешко. Сваки пут кад покушаш да ставиш кашику са супом у уста, пола ти се проспе и једва да нешто успеш да поједеш. То те љути, али не одустајеш!“
Погледао ме је и сваког трена сам очекивала да уз благу хистерију затражи моју помоћ, да га нахраним. Предухитрила сам га поново и наставила да описујем ситуацију.
„Али приметила сам да сад просипаш мање него на почетку. Сваки пут успеш да поједеш све више. Ево, сад скоро уопште ниси просуо! И све си сам успео!
Кад сам видела траг задовољства на његовом лицу, седела сам и стрпљиво чекала. Мало по мало, кашику по кашику, испразнио је тањир. Све што му је било потребно је да неко примети колико се он труди и да призна да то баш и није тако лако.
Погледао ме је, подигао чинију и насмешио се. Узвратила сам му осмех.
„Баш ти се допала супа! Хоћеш још?“
Климнуо је главом, а ја сам устала и узела чинију. И у том моменту осетила сам да смо повезани, да се разумемо.
Када дете смоли, кука, не жели да се труди, запамтите: Ви имате ту моћ да их охрабрите да истрају и реше проблем. Опишите ситуацију. Повежите се с дететом и, најважније и најтеже, сачувајте стрпљење.