Mala, obična, svakodnevna situacija u životu svakog roditelja: spremate se za polazak, recimo u vrtić, dete oblači pantalone i pokušava da zakopča dugme. Koristi obe ruke, gura ono dugmence, muči se, vi tačno znate, vidite gde greši. Po pravilu, posle dva ili tri neuspešna pokušaja, dete počinje da „cmoli“ i traži pomoć iako ste stojeći pored njega u sebi molili Boga da uspe i da ne upadne u agoniju zvanu „ne moguuuu, pomozi miiii…“
Ali obično ne bude tako.
Stvarno je teško stajati skrštenih ruku, po strani, dok dete pokušava da uradi nešto što mu baš teško ide, a nama za to treba možda jedan sekund. Da okončamo agoniju.
Obično počne od rastavljene igračke, patika koje se teže obuvaju ili rajsferšlusa. Dete pokuša, kad vidi da ne ide lako nervoza raste i postaje sve više uznemireno.
Većina (stvarno, velika većina, videla sam u vrtiću roditelje koji obuvaju i oblače petogodišnjake) roditelja će požuriti da problem reši u začetku, ma uradiće sve da ne dođe do kuknjave, posebno ako su negde na javnom mestu. Ali…
Problem je u tome što se „cmoljenje“ brzo i lako prelije na sve druge oblasti svakodnevnog života. Iako to nekad sebi ne želimo da priznamo, podsvesno nam je lakše da nešto uradimo sami, nego da slušamo kuknjavu.
Raspremanje sobe? Neka, ja ću ovaj put.
Pranje zuba? Lakše mi je da to ja uradim umesto njega.
Oblačenje? Brži smo kad je ja obučem.
Sklanjanje rasturenih bojica sa stola. Hajde, ja ću, baš su se sad zaigrali.
Vezivanje pojasa u automobilu? Vezaću ga ja, žurimo.
Ne razume domaći zadatak? Pa naravno, kad učiteljica nije objasnila! Hajde, uradiću ja, samo ovaj put.
Svakog dana vodim bitku sama sa sobom. Uraditi nešto umesto njih ili ih pustiti da nauče sami, po cenu izgubljenog vremena i živaca. Na mojoj strani je nekoliko decenija životnog iskustva i vežbe, pa je logično da mi treba mnogo manje vremena da rešim neki problem, nego da pustim da se malo pomuči i uradi to sam.
Ali, da li je to dugoročno dobro za njega?
Kada bih svakog dana sve te male stvari radila za njega (obula mu čarape, vezala pojas, sklonila igračku koja je na sred dnevne sobe…) ja bih time bukvalno podstakla to cmoljenje i odbijanje da bilo šta uradi bez pomoći, koje svakog roditelja dovodi na ivicu živaca.
Iznenada, i stvari koje je pre mogao da uradi sam, poput obuvanja patika, postanu mu preteške i traži pomoć, plače, dok ne dođem i ne uradim to umesto njega.
Kako prekinuti kuknjavu?
Verovatno ste već tražili odgovor na ovo pitanje. A sigurno ste i probali da bodrite dete. „Ma ja znam da ti to možeš i sam“ ili „pokušaj, uspećeš“, „možeš ti to“… Ali, ništa. Kuknjava se nastavila, a vi biste odustali, i mrmljajući sebi u bradu uradili to nešto umesto deteta.
Evo šta sam ja uradila. Napravila sam jednu malu promenu i upalilo je. Svaki put kad bih videla da nešto pokušava da uradi, a znam da će za nekoliko sekundi upasti u blagu histeriju i tražiti pomoć, ja bih to preduhitrila i opisala situaciju.
“Baš se trudiš da zakopčaš pantalone i malo te nervira što ti to nije lako.“
(pričala bih kao navijena)
„U jednoj ruci ti je dugme, a u drugoj rupa i sad pokušavaš da ih sastaviš. Ali dugme ti svaki put isklizne, a ti se opet baš trudiš. Uh, kako si blizu! Skoro da si uspeo! Evo, pola dugmeta je već ušlo, ostala druga polovina, samo još malo više da poguraš! Evo ga, uspeo si! I to bez moje pomoći!“
Tad bi me pogledao, malo nakrivio glavu i nasmešio se. Bio je ponosan. Sam je rešio problem, bez histerije i kukanja.
Jednostavan trik ako želite odgajite dete koje će se suočavati sa problemima
Ako se vaše dete bori, trudi da ispuni neki zadatak koji je u skladu sa njegovim uzrastom, jednostavno opisujte šta radi dok to radi. Priznajte njegov trud i osećanja u svakom trenutku, a da ne mrdnete prstom da uradite bilo šta umesto njega.
Deca gotovo potpuno žive u trenutku. Opisujući situaciju vi koristite upravo taj trenutak da se povežete sa svojim detetom.
Istog dana, za večerom, probala sam istu tehniku, ponovo. Jeo je supu i prosipao, a bilo je vidno da ga to nervira. Dok sam sipala sebi supu, pogledala sam mu i rekla: „Vidim da ti ide teško. Svaki put kad pokušaš da staviš kašiku sa supom u usta, pola ti se prospe i jedva da nešto uspeš da pojedeš. To te ljuti, ali ne odustaješ!“
Pogledao me je i svakog trena sam očekivala da uz blagu histeriju zatraži moju pomoć, da ga nahranim. Preduhitrila sam ga ponovo i nastavila da opisujem situaciju.
„Ali primetila sam da sad prosipaš manje nego na početku. Svaki put uspeš da pojedeš sve više. Evo, sad skoro uopšte nisi prosuo! I sve si sam uspeo!
Kad sam videla trag zadovoljstva na njegovom licu, sedela sam i strpljivo čekala. Malo po malo, kašiku po kašiku, ispraznio je tanjir. Sve što mu je bilo potrebno je da neko primeti koliko se on trudi i da prizna da to baš i nije tako lako.
Pogledao me je, podigao činiju i nasmešio se. Uzvratila sam mu osmeh.
„Baš ti se dopala supa! Hoćeš još?“
Klimnuo je glavom, a ja sam ustala i uzela činiju. I u tom momentu osetila sam da smo povezani, da se razumemo.
Kada dete smoli, kuka, ne želi da se trudi, zapamtite: Vi imate tu moć da ih ohrabrite da istraju i reše problem. Opišite situaciju. Povežite se s detetom i, najvažnije i najteže, sačuvajte strpljenje.